Ако је скуп најављен само да би оставио „утисак“ на присталице које треба охрабрити подсећањем да студентски покрет још увек постоји, то има смисла, али носи и ризик да се не окупи довољно људи па да утисак избледи
Познат је виц у коме средовечни Црногорац каже оцу да напушта факултет. Отац га гледа, размишља, запали цигару, па рече: ти аветињо како оћеш, али ја и ђедо остајемо на Правном. Кажу да у свакој шали има пола истине. Ако се посматра старосна структура блокадера у овој има и више од пола. Извесно је да ће се скуп који се најављује за суботу 23. мај окупити опозиционаре разних боја и годишта. Управо у томе и јесте снага такозваног студентског покрета јер је пробудио наду шаролике популације да би предвођени „неочекиваном силом која се изненада појављује и решава ствар“ могли да победе Вучића. И као што је алтернативни бенд истог назива крајем прошлог века спајао различите музичке жанрове стварајући експериментални звук, тако и „студентски покрет“ окупља разнородне групе представљајући експериментални метод политичке борбе.
Наслов у једном од таблоида позива на „велики протест“ под називом „Ти и ја, Славија - 23. мај“. Не верујем да ће се тога дана на Славији окупити само поменути двојац, али је необразложено и предвиђање да је реч о великом протесту
Питање је, међутим, коме је пао на памет и чему уопште овај скуп? Наслов у једном од таблоида позива на „велики протест“ под називом „Ти и ја, Славија – 23. мај“. Не верујем да ће се тога дана на Славији окупити само поменути двојац, али је необразложено и предвиђање да је реч о великом протесту. Такође, нејасно је и зашто се најављени скуп означава као протест јер, да би се тако назвало, неко окупљање би требало да има ваљан разлог или бар конкретан повод. Све те нејасноће остављају простор за различита тумачења. За оне којима је већ више доста и блокадера и њихових скупова ово ће бити само још један дан посвећен малтретирању грађана и проналажењу алтернативних рута између радова на путу и студентских блокада. За оне који их подржавају то ће бити начин да учврсте своју веру и кохезију, односно још једна сеанса колективне терапије. Посматрачима остају питања с почетка пасуса.
Искуство сведочи да је од марта прошле године сваки наредни „велики протест“ био све мањи, па би требало да се догоди (или бар најави) нешто стварно крупно и ново да би се тај тренд променио. Ако је скуп најављен само да би оставио „утисак“ на присталице које треба охрабрити подсећањем да студентски покрет још увек постоји, то има смисла, али носи и ризик да се не окупи довољно људи па да утисак избледи. Мора, дакле, постојати још неки разлог, нешто што ће моћи да се медијски експлоатише у наредном периоду. Ако се са овог протеста дискретно пошаље порука о промени политичког курса, или се на њему промовишу нови „лидери“ покрета – што би значило и промену акционе стратегије, онда неће бити важно колико се људи окупило. Ако све то изостане онда ће, без обзира на бројност, скуп остати упамћен само као још једна у низу блокада саобраћаја и изневерених очекивања.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаШта би, међутим, могла да значи промена политичког курса? На основу досадашњих неодређених политичких порука да се закључити да никакав политички курс и не постоји. Пароле о слободи, правди, честитости и освети општа су места и саставни део свих политичких покрета и не представљају ништа специфично што превазилази ниво подилажења страстима незадовољника. То, међутим, није довољно ако се жели победа на изборима јер без обзира на однос према актуелној власти значајан део бирачког тела је довољно зрезо да не жели да „купи“ мачку у џаку. Ако су тога свесни, пленумаши би овога пута морали да кажу и за шта они заправо јесу, пошто је већ познато против чега су. Поред тога, можда ће ово бити и прилика да се поврати равнотежа која је померена након посете Владана Ђокића европској комесарки за проширење непосредно након његовог извикивања за студентског атамана испред ректората. Та посета је продубила расцеп у покрету око питања односа између европског и националног који је, упркос гурању под тепих, једна од централних тачака неслагања.
Исто се може рећи и за имена која би се могла појавити на такозваној студентској листи. Зато се она крију као што змија крије ноге. То скривање је било успешно пошто је и немогуће пронаћи нешто што чега нема. Разлог је једноставан, не само да нема сагласности о редоследу људи који би требало да се нађу на листи, него је временом балон очекивања толико напумпан да би обелодаљивање било какве листе довело до силног разочарања. Наиме, фама о студентској листи у тој мери је заокупила умове и душе присталица да је то упоредиво само са узаврелим надама Израиљаца о доласку грандиозног Месије – кога из тог разлога нису ни препознали када се појавио.
Данас у Србији свако може бити студент јер има више уписних места за бруцоше него што има свршених средњошколаца
Како год, с именима никада није лако. Причу о стручњацима који би требало да воде Србију давно је испричао Млађан Динкић; досадашње перјанице покрета су се, сваки на свој начин, профанисале; а ни назив студент не носи онај ореол ни гаранцију квалитета какву је у очима јавности имао пре две године. Уосталом, данас у Србији свако може бити студент јер има више уписних места за бруцоше него што има свршених средњошколаца. Ако би хтели да остану доследни себи пленуми на изборну листу не би ни стављали имена већ би листу чинили медиј 1, медиј 2, 3, 4 … 250. У сваком случају нешто ново би морало да се понуди јер покрет, односно његове присталице и они који их подржавају неповратно клизе у клише против кога су наводно устали – ароганција у обраћању, бестидне лажи на мрежама, медијски и физички линч свакога чије мишљење им се не допада. Укратко, терор у најави.
Прошли текст сам почео адаптацијом једне песме у којој се изворно помиње Џеј. Овај ћу завршити строфом из једне његове песме, па нека схвати ко како хоће:
Славија, па Вуков споменик
Без другара и пара и љубави
Тонем ко Титаник…
