Пекинг је годинама уназад изградио позицију једног од главних центара светске дипломатије, у којем је Си Ђинпинг континуирано дочекивао државнике са свих континената и тиме учвршћивао улогu Кине као глобалног стожера.
Тај образац се овог месеца драматично променио. Си Ђинпинг започео је vврло интензиван период иностраних путовања. Најпре је отпутовао у Киргистан на самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС), у Египат у државну посету, у Њу Делхи на самит БРИКС-а, а касније овог месеца планира да буде у Вашингтону на самиту са председником Доналдом Трампом, пише The Wire.
Ово на први поглед могу деловати као четири међусобно неповезана дипломатска ангажмана. Међутим, посматрани заједно, они представљају демонстрацију кинеског дипломатског домета у тренутку када је међународни систем под изузетно великим притиском. Си Ђинпинг пројектује Кину као стабилну, предвидљиву и економски утицајну силу у периоду када се многе земље боре са ратовима, санкцијама, трговинским ограничењима и неизвесностима које производи Трампова администрација.
Порука је посебно усмерена ка Глобалном југу. Самит ШОС-а у Бишкеку поставио је Сија раме уз раме са Русијом, Ираном и државама Централне Азије. Његова посета Египту омогућила му је да се ангажује са важном силом Блиског истока и Африке у тренутку када америчка политика у овом региону изазива значајну неизвесност. Присуство у Њу Делхију довело га је у сам центар проширене групације БРИКС, чије су чланство и политички значај знатно порасли. Врхунац ове дипломатске офанзиве следи 24. септембра у Вашингтону.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Дипломатска дубина и стратегија стпљења
Редослед догађаја је важан. Си демонстрира природу и домет односа Кине према свету пре него што седне за сто са Трампом. Како је један амерички аналитичар навео за Вашингтон пост, Кина жели да САД виде да она поседује „дипломатску дубину и стратешке опције“, односно, да постоји алтернативна визија светског поретка која се споро, али предано изграђује.
То је такође и порука да Пекинг нуди стабилност док Вашингтон доноси неизвесност. Ова понуда није у потпуности алтруистичка. Кина жели да преточи дипломатски утицај у економску и технолошку предност. Трговина, инвестиције, инфраструктура и технологија су у самом центру те идеје.
Говорећи у Њу Делхију на самиту БРИКС-а, Си се фокусирао на потребу за убрзањем „висококвалитетног развоја и веће сарадње унутар БРИКС-а“. Говорио је о новој индустријализацији заснованој на вештачкој интелигенцији и позвао чланице да се придруже Светској организацији за сарадњу у области вештачке интелигенције (WAICO), коју предводи Кина. Позвао је чланице БРИКС-а да одиграју „одговарајућу улогу“ у доношењу мира Блиском истоку и у унапређењу глобалног мира и стабилности усред интензивних геополитичких турбуленција.
Кина улази у нову фазу економског надметања са САД. Пекинг све више настоји да покаже да може да издржи амерички притисак и да настави да изграђује домаће капацитете у стратешким секторима. Развој кинеске вештачке интелигенције један је од примера. Шири циљ је успостављање кинеске технологије као приступачне и кредибилне алтернативе за земље које не могу или не желе да зависе искључиво од америчке технологије.
Стратегија Кине је стога стратегија стратешког стрпљења. Пекинг не мора нужно да одмах реши своје главне несугласице са Вашингтоном. Њему је потребно време да изгради технолошке капацитете, диверзификује тржишта, продуби алтернативне економске односе и смањи рањивост на амерички притисак.
ФОТО: New Africa/ShutterstockОдноси са Вашингтоном
Искуство из недавног нафтног сукоба је у овом контексту веома поучно. Упркос америчким напорима да користе санкције и притисак на земље које послују са Ираном, Кина је задржала значајан маневарски простор јер је тихо изградила масивне стратешке резерве. Када је сукоб избио, оштро је смањила куповину нафте на светском тржишту, што је помогло да се цене одрже на нижем нивоу, што је користило и остатку света. Кључна лекција за Пекинг била је јасна. У сукобу са Вашингтоном од пресудног је значаја благовремено предвидети америчке мере притиска и унапред изградити механизме одбране.
Ово помаже да се објасни приступ Кине према Трампу. Односи су свакако доживели учестале сукобе око царина и трговине. Али овај образац је такође показао нешто важно. Када Пекинг одговори одлучно, Вашингтон је често показивао спремност да устукне и преговара. Кина је сходно томе научила да функционише са стратегијом која комбинује одлучност и стрпљење.
ФОТО: TANJUG/Kenny Holston/Pool Photo via APМајски самит Трампа и Сија у Пекингу подигао је овај приступ на нови ниво. САД су пристале на кинеску формулацију „конструктивних односа Кине и САД уз стратешку стабилност“. Позадина ове формулације носи посебну тежину. Министар спољних послова Ванг Ји касније је појаснио да стратешка стабилност подразумева сарадњу као темељ односа, уместо ривалства по принципу „све или ништа“. Према његовим речима, циљ је стварање дугорочних односа у којима се несугласице могу контролисати, а сукоби и рат избећи, при чему је све то директно условио обавезом међусобног поштовања виталних интереса, друштвених система и сопствених путева развоја.
Ово се знатно разликује од конвенционалног трговинског примирја. Пекинг покушава да успостави оквир за дугорочно контролисано надметање са Сједињеним Државама, уз постављање одговарајућих заштитних механизама. Жели да Вашингтон прихвати да Кина није земља која се може обуздати или приморати да промени свој политички систем, већ ривалска сила чији се интереси и статус морају уважити.
Важно је напоменути да је Кина задржала реторички уздржан, па чак и неутралан став према рату у Ирану, подржавајући оквир „конструктивне стратешке стабилности“. Чак и док је критиковала САД и Израел, помогла је у посредовању за прекид ватре у априлу и у напорима да Ормушки мореуз остане отворен. Какву год подршку иза кулиса да пружа, она такође прихвата (званично прокламовани) циљ САД да обезбеде да Иран не дође до нуклеарног оружја.
Економска страна овог разумевања већ је видљива. Кина је повећала куповину америчких пољопривредних производа, посебно соје. У недељи пре планиране Сијеве посете Вашингтону, кинески купци су набавили око милион метричких тона америчке соје. Након самита у мају 2026. године, Кина је потврдила чврсту обавезу да купи 200 авиона компаније Боинг, као прву траншу уговора који би евентуално могао да обухвати 750 летелица. У исто време, очекује се да ће Си у Вашингтон стићи са обимном пословном делегацијом, сигнализирајући да су кинески економски односи са Америком исувише важни да би били жртвовани геополитичком ривалству.
ФОТО: Wang Ye/Xinhua News/ProfimediaИндија је подједнако важна
Присуство Си Ђинпинга у Њу Делхију стога превазилази оквире самог самита БРИКС-а. То му је пружило прилику да кинеском руководству да лични печат у постепеној нормализацији односа између Индије и Кине. Чињеница да је Си боравио у Индији први пут од 2019. године чини симболику ове посете посебно снажном.
Уочи његовог одласка у Њу Делхи, портпаролка кинеског Министарства спољних послова Мао Нинг изјавила је да је Пекинг спреман да односима са Индијом приступи из „стратешке перспективе и на дуже стазе“, да ојача комуникацију и сарадњу, адекватно контролише несугласице и изгради односе као „добросуседски пријатељи и партнери који се међусобно помажу“. Важност овог речника лежи у томе што одражава свесност Пекинга да односи две земље не могу заувек остати замрзнути због последица сукоба у долини Галван 2020. године.
Од споразума о повлачењу трупа 2024. године остварен је конкретан напредак. Поново су успостављени директни летови, обновљено је ходочашће ка планини Каилаш и језеру Манасаровар, враћена је погранична трговна, ублажена су визна ограничена, а започео је и опоравак економске сарадње, иако су велике несугласице и даље присутне. Обе земље и даље задржавају значајне војне снаге дуж Дужне линије разграничења, док питања трајног разграничења, блиских веза Кине са Пакистаном и трговинског дефицита остају нерешена.
За Индију, међутим, овом отопљавању односа треба приступити прагматично. Бољи односи са Кином су у интересу Њу Делхија уколико смањују могућност нових сукоба дуж граничне линије и омогућавају двема земљама да обнове део економског и дипломатског простора. Међутим, нормализација не може да значи просто враћање на стање пре 2020. године без решавања суштинских узрока неповерења, међу којима је нерешени гранични спор на првом месту.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Алтернативни модел глобалног поретка
За кинеског председника, Индија има и много шири значај. Њу Делхи је важан члан Глобалног југа, један од оснивача БРИКС-а и земља која се доследно опирала увлачењу у ексклузивне војно-политичке блокове. Стабилнији односи са Индијом учинили би уверљивијом тврдњу Пекинга да Кина може да сарађује и са земљама чији се интереси не преклапају са њенима, као и да Глобални југ не мора бити организован око америчког или кинеског табора.
Управо је то суштина необичне Сијеве септембарске дипломатске турнеје. Кина себе не представља као алтернативну суперсилу у сировом смислу, односно са амбицијом да свуда замени Сједињене Државе. Она уместо тога нуди другачији модел међународног ангажмана заснован на економској међузависности, инфраструктури, технологији, политичкој стабилности и давању предности контролисаном надметању у односу на отворене сукобе.
Да ли ће друге земље прихватити такву понуду остаје неизвесно.
Међутим, Си очигледно верује да тренутна нестабилност у свету пружа шансу Кини. Његов изузетно згуснут распоред путовања зато није само обичан повратак међународној дипломатији после пандемије. То је добро осмишљена стратегија са циљем да се покаже да Кина има пријатеље, тржишта, технологију, економску отпорност и дипломатске алтернативе.
Због тога ће најважнија Сијева дипломатска порука бити послата пре него што уопште стигне у Вашингтон. Путујући од Централне Азије до Египта, Индије и на крају Сједињених Држава, он јасно показује да је Вашингтон, према рачуници Пекинга, само један, иако најважнији, део много шире глобалне стратегије.
