ЧАРОБЊАК ИЗ КРЕМЉА
Француска, САД, 2025.
Трајање: 152 мин.

Сећате ли се великог Сталонеовог хита, а сигуран сам да га многи памте, „Роки 4“? У том комерцијално најуспешнијем наставку помахнитале франшизе, совјетски комунистички боксер Иван Драго у егзибиционом мечу усред капиталистичке Америке хладнокрвно лишава живота Апола Крида, након чега га трауматизовани Балбоа изазива на реванш у гостујућем рингу у Москви.

Тамо га, у маниру Давида против Голијата, победи и одржи мотивациони говор због ког му до тада диригована домаћа публика приређује овације, а партијски секретар с белегом на челу, мада се његов лик не зове Горбачов, стојећи аплаудира. Била је то позна фаза хладног рата, време перестројке и скорог слома комунизма који је са собом порушио Берлински зид, распустио Варшавски пакт и са светске мапе избрисао Совјетски Савез.

Француз и Италијан о тајнама Русије

Таман колико је „Роки 4“ био реалан приказ ондашњег СССР-а, толико је „Чаробњак из Кремља“ аутентично сведочанство садашње Руске Федерације. Филм је режирао Француз Оливије Асајас, а реферише се на роман који је написао Италијан Ђулијано да Емполи, политичку фикцију с елементима трилера, у коме се укрштају измишљене и стварне личности којима аутор својевољно слаже мозаик последњих тридесетак година у Кремљу из мозга мајстора политичке пропаганде, стратега и идеолога који из сенке педантно и без емоција обавља свој део повереног му посла на унутрашњем и спољнополитичком плану.

У филму и књизи зове се Вадим Баранов, у стварности наводно Владислав Сурков. Сценарио хронолошки прати све крупније догађаје – последњи Јељцинов замах па одлазак с власти, јачање и слабљење олигарха, појаву и државнички успон Владимира Путина, кризу у Чеченији, анексију Крима, комешања у Украјини пре почетка актуелног рата чији се крај, нажалост, још не назире. Чини то површно и свесно занемарује одређене чињенице и неопходну другу страну медаље коју је много јасније, пре неколико година, приказао Оливер Стоун у својим маратонским телевизијским разговорима и пропитивањима с Путином, чији би евентуални наставак, иако вероватно немогућ, био много уравнотеженији поглед на узроке и последице његове недавне политике и закулисних односа, савезништва и сукоба великих сила на међународној позорници где је све дозвољено и све пролазно, а само је интерес вечан.

Наручен посао?

Управо зато је Асајас, редитељ и сценариста с фином репутацијом, три пута номинован за Златну палму и једном награђен утешним признањем за режију у Кану, необичан избор – а можда и није – за први целовечерњи играни филм о ери Владимира Путина, који није главна улога, али јесте удица-варлица за глобалну биоскопску публику и претплатнике стриминг платформи. Снимање је, иначе, почело свега пет месеци пре заказане премијере у Венецији, што није пракса и мирише на наручен посао. Филм се није прославио нигде где је играо, а поред Мостре остао је празних руку и на фестивалу у Сан Себастијану.

Ударна подела је пола-пола. Колико је Пол Дејно глумачки уверљив, толико је Џад Лоу промашен и потрошен избор. И да је све било краће за пола сата, а није, утисак не би био повољнији.

.