Да ли правила важе за све или само за оне којима су намењена?

У политичкој арени Балкана, где се свака реч мери, а сваки потез има вишеструко значење, последња изјава председника Србије Александра Вучића отворила је много шире питање од односа са ректором Универзитета у Београду Владаном Ђокићем. Она је разоткрила суштински проблем који већ годинама тиња испод површине, проблем двоструких стандарда Европске уније. Јер овде више није реч о једном састанку. Овде је реч о систему вредности који се селективно примењује.

Годинама Европска унија инсистира на деполитизацији институција. Универзитети морају бити ван политике. Судство независно. Администрација професионална. То су постулати који се понављају као мантра. Али оног тренутка када се исти ти принципи сударе са политичким интересом, они нестају.

Састанак ректора Владана Ђокића са европском комесарком Мартом Кос није споран сам по себи. Спорно је оно што тај састанак симболизује – отворену политизацију функције која би, по правилима која прописује Брисел, морала бити изван политике. И ту долазимо до кључног питања: да ли правила важе за све или само за оне којима су намењена?

Грађани Србије, али и региона, више не гледају шта се говори. Гледају шта се ради. А оно што виде јесте јасна разлика између декларативних принципа и стварне политике. У таквом амбијенту, Србија се налази у специфичној позицији

Највећи проблем није у појединачним потезима, већ у обрасцу. Европска унија годинама промовише принцип територијалног интегритета као темељ међународног права. Тај принцип се снажно и без резерве брани када је реч о Украјини. Свако нарушавање граница се осуђује, санкционише и представља као недопустив преседан. Али када је реч о Косову и Метохији правила се мењају. Тамо исти принцип више није апсолутан. Тамо се говори о „реалности на терену“, о „специфичним околностима“, о „политичком решењу“.

Другим речима, оно што је неприхватљиво у једном случају, постаје прихватљиво у другом. И то више није политика. То је двоструки стандард у најчистијем облику.

Такав приступ не пролази без последица. Када Европска унија тражи од Србије да поштује међународно право, а истовремено га селективно тумачи, она не губи само политичку доследност, она губи кредибилитет.

Грађани Србије, али и региона, више не гледају шта се говори. Гледају шта се ради. А оно што виде јесте јасна разлика између декларативних принципа и стварне политике.

У таквом амбијенту, Србија се налази у специфичној позицији. Са једне стране, од ње се тражи усклађивање са европским стандардима. Са друге стране, ти стандарди нису увек исти. Када је реч о унутрашњим питањима тражи се стриктно поштовање процедура. Када је реч о кључним националним питањима тражи се флексибилност. Та контрадикција ствара политички притисак, али и отпор. Јер ниједна држава не може дугорочно прихватити правила која нису доследна.

Изјава Александра Вучића да се ректор одазива „свима, важнима и неважнима“, а не председнику своје државе, додатно наглашава проблем. Ако универзитетски ректор учествује у политичким разговорима на међународном нивоу, а избегава институционални дијалог у сопственој земљи, онда више не говоримо о академској аутономији. Говоримо о политичком деловању. А то је управо оно што ЕУ формално забрањује. Али само у одређеним случајевима.

Улога Европске комисије у оваквим ситуацијама постаје све проблематичнија. Јер она више не делује као неутрални арбитар већ као актер који бира када ће применити правила, а када ће их занемарити. У региону који је већ оптерећен историјским тензијама, такав приступ не доприноси стабилности. Напротив, продубљује неповерење.

Грађани све јасније препознају образац. Једни стандарди за Украјину, други за Србију. Једна правила за једне, друга за друге. И управо та перцепција постаје највећи проблем европске политике у региону. Јер без поверења нема интеграција.

Принципи или интереси

На крају, остаје једно кључно питање: да ли Европска унија води политику засновану на принципима или на интересима? Јер ако су принципи универзални, онда морају важити за све. Ако нису, онда престају да буду принципи и постају алат. А када се политика претвори у алат без јасних правила, тада више нема ни поверења, ни стабилности, ни истинског партнерства. И зато данашња ситуација није само политички спор. Она је тест доследности и за Европску унију, и за све који се на те принципе позивају.