Србија од 2013. године готово континуирано бележи раст индекса среће. Пре тога је увек била рангирана изнад 100 места. Оно што посебно радује је чињеница да на овако висок скор доминантно утичу ставови и перцепције младих
Срећна Нова година! Срећно рођење детета! Срећни празници! Колико смо пута изрекли или чули ту жељу поводом изузетних догађаја? Да ли то сведочи да нам је срећа важнија од здравља, љубави, успеха, новаца или она напросто подразумева и укључује све то? Да ли уопште знамо шта је срећа, колико смо (не)срећни, чему се сиротиња радује и зашто и богати плачу и да ли је уопште могуће измерити срећу?
Срећа може да се односи на остварење повољног или избегавање неповољног исхода као у играма на срећу или непредвиђеним ситуацијама. Али када неком пожелимо срећу у животу обично не мислимо на ову статистичку вероватноћу конкретних исхода, мада и од тога може зависити шире схваћена срећа. Не мислимо, извесно, ни на биололошки и хемијски условљено стање еуфорије до које долази услед ослобађања разних ензима и хормона под утицајем различитих па и психоактивних супстанци.
Ове године Србија се нашла на 30. месту, док је од држава из региона испред ње само Словенија на 18 месту
Под срећом, дакле, обично мислимо на нешто више од тренутне еуфорије. Филозофи би рекли да је то стање дугорочног осећања задовољства животом без обзира на чему се оно заснивало. Међутим, ако желимо да знамо колико су људи срећни онда морамо да се запитамо шта је то што им ствара осећај задовољства. Социолози срећу кваре када тврде да осећај среће није универзалан већ је под снажним утицајем друштвених вредности и очекивања. Оно што се у западној цивилизацији сматра срећом не мора нужно бити критеријум среће на Далеком истоку. Другим речима, културне вредности одређују шта је срећа. У филму Форест Гамп, поручник Ден је имао „срећу“ да преживи, али он очајава јер није погинуо у рату са својим војницима као његови преци, па остатак живота мора да проведе као инвалид који није испунио породичну традицију.
Из тога произилази да је срећа друштвени конструкт. Зато, на пример, велике корпорације – кажу још социолози, могу да конструишу онакав концепт среће који им одговара да би подстакле продуктивност и потрошњу, односно конзумеризам. У томе незаобилазну улогу играју медији који дефинишу критеријуме испуњеног живота. Хепи-енд је стандард у филмској индустрији, а оно што представља сцену у којој се дешава филмска радња неприметно али ефикасно утиче на наше поимање пожељних, односно непожељних услова и очекивања од живота. Поред тога, ширење оптимизма, односно песимизма једно је од опробаних медијских средстава за управљање утисцима у политичкој борби. Било би свакако интересантно упоредити осећај среће код просечног гледаоца ТВ Информер и N1. Нема те психоактивне супстанце која може да подигне ниво серотонина као поглед на власника Информера који ђипа са столицом на глави у пратњи хармонике и Ере Ојданића накићеног шушкама као новогодишња јелка. С друге стране, бедак у коме живе пасионирани гледаоци N1 и Nova S упоредив је само са тугом и осветољубивошћу Стојанке мајке Кнежопољке којој су убијени сви синови.
Упркос свим тим разликама постоји извесни консензус о факторима који утичу на задовољство животом независно од светских меридијана, па се они користе за упоредна истраживања среће. У те факторе спадају; квалитет друштвених веза, односно социјални капитал; животне шансе и подаци о виталној статистици; осећај депривације и степен друштвених неједнакости; материјални стандард; осећај праведности повезан и са корупцијом; осећај слободе да сами утичемо на свој живот и на крају крајева; емпатија и осећај блажености која почива на милосрђу. Ови фактори преточени у емпиријски мерљиве индикаторе већ деценијама се користе за поређење среће у 147 земаља.
Срећа може да се односи на остварење повољног или избегавање неповољног исхода као у играма на срећу или непредвиђеним ситуацијама
Ове године Србија се нашла на 30. месту, док је од држава из региона испред ње само Словенија на 18 месту. Остале државе укључујући Бугарску, Хрватску, Мађарску и Грчку које су чланице ЕУ рангиране су од 70 до 85 места. Важније од тога је да Србија од 2013. године готово континуирано бележи раст индекса среће. Пре тога је увек била рангирана изнад 100 места. Оно што посебно радује је чињеница да на овако висок скор доминантно утичу ставови и перцепције младих. Познато је да на перцепцију задовољства животом утиче не само постојеће стање него и доживљај перспективе. Осећај оптимизма који је владао готово у читавом свету током три деценије након Другог светског рата био је много већи упркос чињеници да је свет данас много богатији него тада. Повезаност између економског раста и осећаја субјективног благостања предмет је живих расправа у друштвеним наукама. Кога то занима може да прочита докторску дисертацију Владимира Ментуса. Она сведочи да не постоји директна веза између економског раста и субјективног благостања, односно да економско благостање, мада неопходан, није и довољан услов среће. То уосталом корелира са лаичким закључком већине грађана Србије. Можда је и због тога Србија земља срећних људи.
Мада захтева више простора могуће је потанко објаснити овако високу позицију Србије. Много теже је објаснити однос домаћих медија према подацима из ове Галупове студије. Вест су пренели углавном „опозициони“ медији истичући у први план да је Финска већ годинама „најсрећнија“ земља на свету. Срећа Србије једва да се помиње, а посебно се избегава упадљив увид да је талас среће и благостања запљуснуо Србију током Вучићевог вакта. Но, ако је то и очекивано, потпуно је невероватно да ни један од властима блиских медија није готово ни поменуо, а камоли достојно испратио налазе овог истраживања. Овде само може да се претпостави да је тим медијима тешко да истакну како је Вучићев деценијски политички успех последица позитивних друштвених процеса на које је утицала и његова политика, а не само њиховог медијског бенављења.
