За разлику од претходних, ове године је помен на убиство Ђинђића пропраћен с много више медијске пажње. У томе, очигледно, није било неког посебног плана. Пре би се рекло да је то израз спонтано пробуђеног осећаја у опозиционом делу јавности да недостаје личност која би могла да достојно изађе на мегдан Вучићу.
Наравно, они најпаметнији нагласак су ставили на Ђинђићеве речи о сусрету у будућности не схватајући да политика коју је Ђинђић водио данас нема будућност и да није поента призивања Ђинђићевог духа обнављање те политике него потреба да опозиција добије вредног, паметног, прагматичног и дефинисаном циљу оданог лидера – неку врсту пандана Вучићу.
Ђинђић је управо био такав – вредан, прагматичан и посвећен укључивању Србије у нови светски поредак. Данас се пред нашим очима тај поредак брутално мрви па би инсистирање на тадашњој политици било тражење склоништа од земљотреса у рушевини. Нема сумње да би и Ђинђић, за разлику од својих епигона, то увидео и водио политику која се вероватно не би допала следбеницима ограниченим идеолошким оглавом.
Како год, с ове дистанце могло би се рећи да није проблем што је Ђинђић прерано отишао него што је прекасно дошао. Проблем је и што они који су га наследили нису имали ни елана, ни посвећености да кормиларе државним бродом. Коштуница је показао амбицију да у складу са својим младалачким идеалима демократски и институционално уреди друштво па је и уређење државе за његова вакта постало само себи циљ. Тадићеви циљеви су били много апстрактнији. Ствар се променила тек с појавом Александра Вучића који државу није видео као циљ него као средство да се постигну друштвени циљеви – пре свега економски развој и јачање националног поноса.
Студентски покрет није могао да се претвори у политичку странку јер би се нескривено изневерили првобитни идеали. Уместо тога сада егзистира као неартикулисана политичка архитектура која није странка, а не може бити ни израз непосредне демократије
Када се у руци држи чекић, све личи на ексер. За некога коме је држава алат, читав прошлогодишњи хаос изгледа као обојена револуција усмерена на одузимање и сламање државе да би се онемогућио њен развој. То у значајној мери јесте тачно, јер како иначе објаснити онолики нетранспарентни девизни прилив. Ипак, теорија обојене револуције није довољна упркос томе што се, осим као објашњење, показала и као релативно ефикасан политички препарат.
Пре свега, на прошлогодишњу ситуацију битно је утицала и, назовимо то обојена еволуција јер су усмеравање и контрола разних друштвених и државних институција споља дуготрајни процеси. То се не односи на обавезе које држава преузима у свом институционалном прилагођавању организацијама којима жели да приступи, јер је то неопходно и разумљиво. Овде се, пре свега, мисли на различите програме „оспособљавања“, „оснаживања“ и „едукације“ које спроводе бројне невладине организације које нису настале из потребе грађана већ су финансиране и усмераване од различитих фондација и државних фондова у вишедеценијском периоду. Ту није реч само о идеолошком урамљивању и испирању мозга које се, по систему кап по кап, и данас одвија, него и о умрежавању које у одређеним ситуацијама може да прерасте у „спонтани“ политички активизам.
Друго, потребно је имати у виду и одређени спонтанитет који је у почетку онога што се непрецизно назива студентски покрет – јер студенти у њему нису чинили већину нити је већина студената за њега била заинтересована. Тај спонтанитет је у вези са оним што је Мануел Кастелс назвао мрежа револта и наде, односно покрет коме почетни импулс даје одређена ситуација која изазва бес, а онда под утицајем дигиталних мрежа прераста у наду да се нешто може променити, али не кроз институционалне канале и класичне политичке организације за које се верује да представљају извор проблема већ кроз заузимање јавних простора и масовне протесте. Два најпознатија покрета те врсте била су „Индигнадос“(огорчени) у Шпанији 2011. и „Окупирајмо Вол стрит“исте године у САД. Оба су била реакција на последице економске кризе и револт против система који је фаворизовао богате на рачун средње класе и младе популације.
Роберт Михелс установио је такозвани гвоздени закон олигархије који тврди да свака организација, макар била и утемељена на принципима непосредне демократије, временом постаје олигархијска структура
Нема сумње да је већина студената који су учествовали у покрету била ношена револтом и магловитом надом. Међутим, убрзо је у ономе што се назива студентски покрет превладала фракција корумпирана од стране различитих центара моћи, поменутих фондација и фондова и њихових владиних и невладиних организација. Тако расцепљен студентски покрет нашао се пред дилемом како даље. Покрети се завршавају тако што се распрше када постигну циљ или када нестане ентузијазма услед немогућности да се циљ постигне. Други исход је преображај покрета у неки вид политичке архитектуре. Студентски покрет није могао да се претвори у политичку странку јер би се нескривено изневерили првобитни идеали. Уместо тога сада егзистира као неартикулисана политичка архитектура која није странка, а не може бити ни израз непоредне демократије.
Роберт Михелс установио је такозвани гвоздени закон олигархије који тврди да свака организација, макар била и утемељена на принципима непосредне демократије, временом постаје олигархијска структура. Када кажеш организација, мислиш олигархија. А олигархија није ништа друго него група плаћених лидера који преузимају функције руководиоца и администратора покрета. Олигархија све више напора улаже у остварење својих циљева него што брине о интересима већине захваљујући којој је заузела позиције. То је управо оно што се сада дешава пленумима.
„Окупирајмо Вол стрит“ и „Огорчени“ распршили су се јер су остали доследни првобитној идеји. Мада нису остварили политички циљ, иза њих је остала пробуђена свест о важним друштвеним проблемима и идеја која може у сваком тренутку поново да инспирише масу. Слично би се могло рећи и за студентске протесте 1968. године. Они нису променили свет али су делегитимисали тадашњи поредак и на Западу и на Истоку. Последица тога била је почетак трансформације оба поретка. Једини покрет који је из тог миљеа релативно успешно преточен у политичку партију јесу Зелени у Немачкој, али по цену тога да су од еколошког и антиратног покрета постали ратни јастребови, што су демонстрирали током агресије на СРЈ и почетком рата у Украјини. Остали примери претварања покрета у странке остали су локалног карактера и значаја, али и у тим случајевима прво су морала да буду решена различита организациона и програмска питања.
Питање је шта ће остати иза овдашњих пленума. Напустивши првобитну идеју, пропустили су прилику да оставе дубљи идејни траг. Ушавши у дневнополитичку борбу, изгубљена је аутентичност, а покрет се претворио у једног од политичких такмаца који, уколико жели да буде успешан, мора да прихвати правила страначке борбе. То значи да морају да изађу с релативно јасном политичком платформом, да реше питање вођства и да се одреде према многим питањима спољне и унутрашње политике. Свака од ових тема отвара простор за нове поделе и слабљење постојеће архитектуре, али без решавања изгледи за политички успех не постоје. То је сада јасно и онима који призивају дух Зорана Ђинђића. Давно је речено – без краља не ваља.
