Многи ће се питати одакле нам храброст да у дигитално доба, и у тренутку кад је свет на прагу трећег светског рата, покрећемо магазин. Не портал или подкаст, већ часопис који ће нашу стварност, убрзану и дигитализовану, анализирати на чак стотину страна, потпуно ослобођених сензационализма.
Никад се нисам плашила изазова. Када сам идеју поделила с људима око себе, схватила сам да нисам сама и да постоји велики број оних који желе, умеју и не плаше се да кажу шта мисле.
Верујем да је у тренутку у којем се наше друштво налази Србији потребан отворен, аргументован и одговоран дијалог, и поред тога што за њега можда још није спремно.
Потребни су нам размена мишљења и аналитички поглед на реалност у којој живимо.
Тема првог броја Компаса изазваће контроверзе, а неки ће помислити и да ову тему можда није популарно отварати, јер спаја две супротстављене стране на истој насловници.
Можда је још контроверзнија због тачке која их спаја, а то су датуми смрти. Двојица лидера – један председник, сатанизован и испоручен Хагу, други премијер – убијен у атентату.
И рећи ће неки, само је смрт могла да их споји. Али, спаја их и то што је сваки од њих у своје време пробудио велику енергију и наду грађана, а потом их изневерио. О њима говоре њихови блиски сарадници и савременици, а ми смо се запитали да ли смо нешто научили из наше трагичне, не тако далеке историје.
Мислим да нисмо. Реално, идеја о магазину настала је током године у којој је једна страна, пробуђена, почела да примењује многе политичке обрасце из прошлости. Свесна да нема већину, али да има енергију, покушала је да власт добије на улици. Управо због тога сматрам да је данас више него икада дијалог у Србији кључан. Јер ако престанемо да разговарамо, сви знамо шта следи.
Није само Србији потребан дијалог – сведоци смо промене светског поретка и то не дијалогом. Ратови крше међународно право и враћају нас у времена несигурности и страха. Време у којем живимо свакодневно одсликава да не постоји национална политика без геополитике. Ако је не разумемо и не пратимо, губимо компас.
Радујем се што сам окупила људе који, упркос разликама, деле исто уверење: да је Србија на првом месту. Не слажемо се увек. И не морамо. Али верујемо да се озбиљна друштва граде кроз разговор, а не кроз искључивање.
У времену подела, бирамо аргументе уместо етикета. Разговор уместо галаме. Заједнички интерес уместо ровова.
Можемо мислити различито, али морамо волети своју земљу.
