Гледам како Компас расте и постаје редакција која је место окупљања, препричавања, размене мишљења, информација и, никако не треба изоставити, трачева… Новинари, колумнисти, округли столови, истраживања…
Стваралачка атмосфера је модерна, али ме асоцира и на стваралачку атмосферу с краја прошлог века, на Клуб књижевника који је био место окупљања толико важно да је стекао право да се зове само „Клуб“. Остали клубови, чак и Црвена звезда, морали су да имају придев уз назив да би се знало на шта се односе.
Код нас, истина, нема кила белог вина и сифона соде као некада код Буде у Клубу. у којем смо сатима до пред зору разговарали, не само са онима који седе за нашим столом него са свима које познајемо. А, познавали смо се сви. Било је свега – неслагања, различитих ставова, интелектуалног надметања, рецитовања, али и жестоких свађа. Туча није било, осим око жена, што је било скоро витешки када се пореди са садашњим временом. То није сметало да наставимо сутра увече као да се ништа није догодило.
Носиоци културе, али и интелектуалног бунта били су писци, најразноврснији, од оних који сада чине историју српске књижевности до оних које више не можете да нађете ни на Википедији.
Ипак, а то је најважније, они који су седели у Клубу могли су скоро сваке ноћи да буду сведоци стварања српске културе па неретко и учесници.
У Титовом једнопартијском систему није било опозиције, па су побуњене звали „дисиденти“. Израз је нејасан јер дисидент означава некога ко је отпао, избачен из Партије. Рецимо Михаило Марковић је свакако био дисидент, али Борислав Пекић никако. Пекић је робијао зато што је основао некакав Савез демократске омладине за борбу против комунизма, или како се већ та организација од пет или десет чланова звала.
Дисиденти су уз нас који смо били публика имали и оне који их слушају „по задатку“. Ти слушачи су били такође публицисти, бар, јер су у три примерка ујутро достављали Државној безбедности извештај о праћеним особама и мислима. Њих су често мењали јер су временом постајали опчињени причама које су слушали у Клубу.
У ретроспекцији ми се ова прича о политичком животу Београда, заправо целе Србије јер се ван Београда мало шта догађало, чини лепом и веселом.
У контексту актуелне политичке стварности, не могу тачно да раздвојим да ли је то зато што сам ја била млада или је тај свет био „лепши и паметнији“.
Како је истина обично на средини, склона сам да поверујем да је по среди и једно и друго.
Данас нема дисидената, Буда је умро, а, богами, скоро да више нема ни опозиције.
Кад данас размишљам о Клубу, можда ми највише недостаје управо оно што тада нисмо умели ни да ценимо – разговор. Не само пристојно климање главом и чекање да онај други заврши како бисмо ми наставили своје, него прави разговор са људима са којима се суштински не слажемо.
Тамо су за истим столовима седели комунисти и антикомунисти, националисти и Југословени, партијци и они које је Партија пратила. Свађали су се, вређали, надмудривали, понекад престајали да говоре једни с другима до сутра увече. Али су се сутрадан сви враћали. Никоме није падало на памет да право на реч имају само они који мисле исто.
Уместо опозиције данас имамо далеко више начина да комуницирамо, а све мање разговарамо. Свако има свој канал, своју групу, своју телевизију, своју истину и, што је најгоре, своје људе с којима једино пристаје да разговара. Политички противник више није неко кога треба убедити или бар саслушати, него неко кога треба поништити. Изгледа да смо у време једнопартијског система умели више да полемишемо него данас када се сви кунемо у демократију.
Можда ме зато Компас све више подсећа на онај Клуб. Не зато што мислим да смо постали историјска институција после тридесет бројева, да се не заносимо, него зато што се овде поново за истим столом срећу људи који се о много чему не слажу. И говоре. Понекад и превише. Али све док разговарају, има неке наде да нисмо потпуно заборавили како изгледа јавни живот.
Уместо опозиције имамо безоблични покрет без идеја и ставова. „Ствари су толико далеко одмакле“ да о доктору који је први на листи медији немају шта да кажу него расправљају да ли је Меденица – за необавештене нека Милова судиница – ишла код њега да се лечи са или без Миловог знања. О медијској ректорки знамо, поред тога да није биолог, и да је годинама била изузетно присутна у најразличитијим јавним и протоколарним активностима, па је тако стигла и до Техерана као чланица делегације актуелне власти.
За некога скандалозно, за мене тужно.
