Грађани Србије не познају нову власт, али су одушевљено гласали за њу. Преко два милиона људи изабрало је, заправо, власт какву би желели, имагинарну и идеалну, онако како је замишљају. Ова ситуација је најсличнија почетку везе, оном када се заљубите, па партнера идеализујете и пројектујете да је ваш идеалан пар. И баш се наљутите ако вам неко од пријатеља и родбине каже „полако“ или, Боже сачувај, спомене неку ману коју би та особа могла имати. А привлачна је та нова власт, млада, спортски тип, и трчи и бициклира, лепо пева. Нема јасан програм, али ко га има на почетку везе? Има потенцијал. И кад се освестите и видите ДОС, прилично умољчан и 26 година остарео, ипак још увек себи нисте спремни да признате истину.
Кажу да та фаза може да траје најдуже две до три године. Мислим да је то случај са старијим генерацијама, а код генерације Z овај период је далеко краћи. Али да рачунам по старом календару. Од првог протеста прошле су две године, од избора неколико недеља… Верујем да је заправо датум конституисања Скупштине и Владе онај који ће се рачунати.
А онда долази оно што се на почетку везе обично прескаче. Како живимо заједно? Шта радимо када се не слажемо? Има ли свако право да каже шта мисли или се мир у кући одржава тако што један говори, а други ћути?
Ових дана то питање више није само теоријско. После упада у једну телевизију и одлука о привременим забранама појединих емисија, поново се расправља о слободи медија. Једни говоре о примени закона, други о политичком обрачуну.
Они који су донедавно говорили у име слободе, истине и правде, који су захтевали право да се чује другачији глас и осуђивали сваки покушај гушења медија, данас желе да угасе буквално све који мисле другачије. Као да је слобода говора била важна само док је служила њиховом политичком циљу. Као да је право на мишљење привилегија која се додељује истомишљеницима, а не уставно и цивилизацијско право сваког човека.
Да се вратимо на емоције. Оне лако склизну од љубави до мржње. И за демократију, за државу и друштво је много боље када се гласа рационално, а не емотивно.
Али у овом нашем матриксу, експерименту који ће се као баук ширити Европом и светом, ишло се баш и само на осећања.
А експеримент се никада не одвија сам од себе. Они који њиме управљају у најбољем случају су вођени знатижељом, а у најгорем својим интересима.
Циљ овог експеримента је уништавање српског идентитета, а то се не дешава први пут на овим просторима. Напротив, понавља се, само мења облик.
Овога пута облик није сасвим непознат, само егзекутори после Петог октобра добијени задатак нису до краја извршили.
На насловној страни првог броја Српског недељника Компас наслов је био „Лекције које нисмо научили“. А порука саговорника је била: „Не поновило се“. Нека то буде и порука овог броја.
Видимо се на www.srpskikompas.rs. Jер, Генерација Z. 🙂
