Питам се већ данима, од када нам је дао интервју, да ли је Лордан Зафрановић „Ћаци“. А питање ми из главе не излази од кад сам видела филм.
На који начин чињеницу да га тако доживљавају себи могу да објасне његове колеге уметници, велики борци за нашу светлу будућност, правду и истину, која им се указала, Боже ми опрости, као Богородица, само кроз пленуме и зборове, а преко студентских блокада.
Чему служи бојкот филма Дјеца Козаре и коме служи етикетирање редитеља – којој и чијој правди и истини. Рећи ће неки да сам малициозна када кажем хрватским злочинцима, онима који никада нису признали Јасеновац као геноцид, јер ће се у мојим речима пронаћи и они на које не мислим на првом месту, а који на својим митинзима носе транспаренте „Сребреница је геноцид“ и „Младић је ратни злочинац“. Они ће се сами пронаћи. Зашто? Описано је код Фројда.
Ја мислим на Независну Државу Хрватску и политичке наследнике њених тековина. Оне којима Јасеновац није злочин, баш као ни више хиљада убијених и несталих и прогон 250.000 Срба из Хрватске у последњим ратовима. На њих мислим. Не на домаће издајнике који ће, да би освојили мало власти, прећи и преко злочина учињених над својим народом. И који ће сатанизовати човека који се усудио да проговори о злочинима сопственог.
Они би заправо желели да буду Лордан, али нису способни, јер да јесу, уместо ситносопственичке потребе да освоје власт и неки буџет, проговорили би језиком уметности против неправде. Па им бунтовничко уметничко дело не би била Свадба. А бојкот не би био усмерен ка Златном резу.
Дошли би сви на премијеру и тако показали свој патриотизам и државнички потенцијал.
Јер ако не могу да седе на премијери у окружењу које сматрају непријатним – зарад интереса свог народа, какву би већу жртву сутра били спремни да поднесу за своју државу ако дођу на власт.
О томе доста говори и кампања на бициклима. Правили би се да су бициклом у пролазу, могла бих онако кафански да кажем. Али нећу, јер није шала и није неозбиљно.
Неко ко бојкотује филм који расветљава злочин из прошлости над Србима – над децом, није квалификован да се бори за будућност наше деце. Пао је, што би рекла ректорка која сумља, дакле постоји.
Иронија је потпуна: Лордан Зафрановић је у 82. години показао више бунтовништва од студената, док готово половина младих до 30, према нашем истраживању, сматра да би његовој генерацији требало одузети право гласа
