Да ми је неко рекао да ћу доћи у ситуацију да било у ком тренутку у животу не могу да набројим кључне политичке актере на политичкој сцени Србије, да нисам сигурна ни како се зову парламентарне странке, а ванпарламентарне нема ни теоретске шансе да погодим, рекла бих му – само ако ме Алцхајмер пронађе и ухвати.
Већ неколико година нисам начисто, Алцхајмер ли је код мене или шизофренија на другој страни – ко се како зове и од кога отцепљује и с ким ствара коалиције. Имам фаворите када су имена у питању, ту је моја омиљена и непревазиђена кардиоваскуларна ординација СРЦЕ, а сладак ми је био и неуспешан покушај да настане неки покрет EU5.
И неуки маркетиншки стручњак неполитичког типа рекао би вам да је важно да вам је бренд препознатљив, па чак и ако сте решили да вам се бизнис састоји од продаје кокица.
А теорија политичког маркетинга у којем не знате како вам се зове странка, а нисте баш сигурни ни на којој страни политичког спектра се налази два месеца пред изборе, само та два да смислите и повешћете народ у срећну будућност, до сада није постојала. Али то није једини политички патент српске политичке сцене последње две године.
Размишљала сам да ли да започнем писање речника новог српског политичког језика. Није да су студенти открили рупу на саксији пленумима и зборовима, те речи нису непознате ни у нашој политичкој историји, а ни у политичкој историји неких тоталитарних друштава. Е сад, невидљиви пленуми, плутајући зборови и политички чиниоци без имена и презимена дају ново значење старим речима. Ако на то додамо листе без листа, и потпуно мени до сада непознату реч ветирање, која је можда настала од речи вето, али основу очигледно има и у ветар, па се може израчунати опстанак на листи ако се, на пример, број на којем се налазите помножи количином промаје у просторији, а обрнуто је пропорционалан тренутној процени да ли би бирачко тело више волело да сте идеолошки десно или лево. Е сад, и идеологија је реч за тај речник, јер њено значење које познајемо данас код опозиције не постоји.
Покушала сам, али не знам колико је то могуће, да некако разврстам политичку сцену, у предизборном фото-финишу. И закључци су занимљиви. Постоје три школе мишљења – прва, да је на делу обрачун на опозиционој политичкој сцени и да се рат води између блокадера и опозиционих странака, и да су ове друге у последњем тренутку одлучиле да се не еутаназирају. Да ли за оживљавање још има времена, видећемо.
Друга школа мишљења убеђена је да студенти побеђују уколико преузму радикална националну реторику – коју предводи Ломпар, али мали проблем јесте у томе што је блокадерски Франкенштајн у својој суштини скуван у хрватској анархолевичарској кухарици, и не може бити националан.
Трећа школа мишљења заступа тезу да блокадерски покрет нема намеру да се бави изборима, и да је део тог процеса дискредитовање сваког кандидата којег претходно сами промовишу, са идејом да за то оптуже власт. И да на крају не признају изборни резултат и покушају нову револуцију.
