На путу нашег Компаса много је неверних Тома, али смо дубоко уверени да нас знање, идеје, вредности које промовишемо, посвећен рад редакције и сарадника, а сада већ и бројних пријатеља, на које сам све посебно поносна, воде у правом смеру.
Компас је за мене од почетка место окупљања људи који не морају да мисле исто, који се могу и жестоко не слагати, али којима је Србија увек на првом месту.
Успели смо да за кратко време у дубоко подељеном друштву покренемо Компасов округли сто.
Није једноставно, а има и резерви и одбијања, али срећом постоје људи који мисле да је дијалог једини прави пут за Србију.
Од почетка сам чекала прави тренутак да успоставимо и Компасово истраживање јавног мњења.
Та традиција у домаћим медијима нестаје, а за овај подухват сам имала подршку и разумевање нашег Владе Вулетића, који ће овом операцијом убудуће управљати.
Идеја је да кроз рубрику „Људи и бројеви“ обрађујемо најразличитије друштвене и политичке теме.
О томе колико то сматрам значајним говори и преседан да сам рубрику позиционирала одмах после уводника.
А преседан је и што уводник за овај број препуштам нашем Александру Растовићу, историчару, због тога што верујем да ће он боље од мене да предочи истину о великом страдању Срба у Хрватској, што је тема броја.
Уводник
ФОТО: TANJUG/Radio Aleksinac/Stefan ŽivkovićОвих дана обележавамо један од најтрагичнијих догађаја у новијој српској историји. За само неколико дана хрватске власти су у војно-полицијској операцији „Олуја“ убиле 2.000 српских жена, деце, стараца и немоћних и са својих вековних огњишта протерале 250.000 Срба, што је представљало највеће етничко чишћење после завршетка Другог светског рата.
Без намере да улазимо у анализу да ли је контроверзни план З-4 (који је наводно нудио Србима државу у држави), који су у последњем тренутку хрватским властима и руководству Републике Српске Крајине понудили изасланици Уједињених нација, Европске уније, САД и Русије, могао да спречи намеру хрватских власти да униште Републику Српску Крајину и онемогуће егзодус српског народа са својих огњишта где живи од памтивека, ипак морамо да се вратимо у историју где мислимо да лежи узрок свих проблема у односима између Срба и Хрвата и корен мржње хрватске политичке и интелектуалне елите према српском народу.
Наиме, од чувене револуције народа 1848. године, нажалост све до данашњих дана, водећи хрватски интелектуалци и политичари заступају опасну тезу да у складу са хрватским државним и историјским правом на територији Хрватске, односно у 19. веку Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације, живи само један политички народ – а то је хрватски народ.
Према томе, српски народ по њима није аутохтон народ који од давнина живи на просторима Хрватске већ је дошао са стране и он не може да има било каква политичка права као посебан народ, односно не може да буде конститутиван народ у Хрватској. У складу са тим размишљањем српски народ се сматра делом хрватског политичког народа или, у противном, не може да постоји, односно мора да нестане или да се исели са простора Хрватске.
Ову тезу највише је заступао вођа хрватског народа, односно председник Странке права Анте Старчевић, крајем 19. века, а нажалост и сви најутицајнији хрватски политичари и представници друштвене мисли настављали су овај наратив током Првог светског рата, а нарочито у Другом светском рату.
Наиме, усташке вође Павелић, Кватерник, Миле Будак и други, позивајући се на хрватско државно и историјско право, односно у складу са постојањем само једног, тј. хрватског народа на територији Хрватске, вршили су физичко уништавање српског народа.
Практично, у складу са изјавама, на пример, Будака, министра просвете и црквених послова у тзв. Влади НДХ да трећину Срба треба протерати, трећину покатоличити, а трећину побити, извршили су страшан геноцид током четири ратне године када је побијено између 500.000 и 700.000 Срба.
Војно-полицијска операција „Олуја“ извршена почетком августа 1995. представља покушај хрватског руководства на челу са Фрањом Туђманом да у складу са хрватским државним и историјским правом реше српско питање једном за сва времена у Хрватској, што је уосталом Туђман и наговестио у чувеном говору на седници политичког и војног руководства Хрватске уочи „Олује“ на Брионима.
Том приликом председник Републике Хрватске је изјавио:
– Морамо да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.
Данас, тридесет једну годину касније, са пијететом се сећамо свих жртава „Олује“ и понављамо да никада не смемо да заборавимо намеру хрватских власти да етнички очисте Хрватску од Срба и обришу било какво сећање на постојање српског народа на тим просторима.
Нажалост, идеја о постојању једног политичког, односно хрватског народа на тлу Хрватске реализована је 1995. године скоро у потпуности, а од 530.000 Срба, колико их је по попису из 1981. живело у Хрватској, након 1995. године њихов број је сведен готово на ниво статистичке грешке, односно остало их је мање од три одсто.
Према томе, Туђманове „демократске“ власти успешно су реализовале идеје Старчевића, Павелића и Артуковића о етнички чистој хрватској држави где нема места за Србе.
