Кажу да у овим уводницима с висине износим своје мишљење, а анонимна сам, цитирам: „за велики број интелектуалаца“. Не знам да ли је већи проблем што је с висине или што не знају ко сам. Јер да знају, онда би то с висине било океј.
Уби нашу елиту, или оно што мисли да то јесте, комплекс више вредности. И то што с висине гледају на обичне људе. Питам се како је могуће да су решени да их у светлу будућност поведу анонимни студенти, али не и да прихвате да уредница политичког недељника, иначе новинарка 30 година, гле чуда, пише о политици, а не мисли као они.
Проблем, наравно, нисам ја, мада је по женама најлакше ударити, али победник у томе је ове недеље бивши војник, а не пензионисани квазиинтелектуалац. Њега остављам за касније.
Проблем српске опозиционе политичке сцене јесте што покушавају упорно да докажу да су они и само они интелектуалци, да је њихова страна лепа, културна, писмена и начитана, а да су сви који другачије мисле прости, примитивни и незналице. Ово све лепо речено, да не говорим о „ћацијама“ и дехуманизацији коју, као легитимну, покушавају да унесу у политички дискурс.
Недостаје ми Саша Тијанић понекад, а свађала сам се с њим, јер сам мислила да би још убојитије писао да није писао простим речником. Он би сада рекао, а ја бих се ужаснула: „Јесте, пишем с висине, носим штикле петнаестице, нисам брката, а опет умем да пишем и да правим добре новине, а вас мушкарце шта год да радите одређују, нажалост, неки центиметри, никако од тога да побегнете, па вам у том мерењу стално жене сметају.“ Ту завршавам замишљени цитат.
Па прелазим на бившег генерала, како ја волим да зовем Поноша.
Можете ли да замислите начелника хрватског генералштаба у приватној посети Србији? У Београду или Врњачкој Бањи? Наравно да не можете.
Наша опозиција воли да се угледа на хрватску демокрацију, а на хрватски патриотизам, међутим не. Тако бивши начелник наше војске сваке године летује у Хрватској, док многи његови војници и даље не могу у места где су рођени, где су им родитељи сахрањени, а куће спаљене.
Али генерал је Европљанин широких схватања. Он ће нас, само ако се докопа некако власти, преко Хрватске одвести у ЕУ. Он је борац за правду и демократију, за људска права, само што под њима не подразумева женска. Волела бих да га видим како вређа жене због изгледа у Бриселу или у Стразбуру или у Америци.
Како му изгледа Кристијан Аманпур? Одговара ли његовим префињеним естетским стандардима?
Дакле, политичар чија се странка зове као кардиолошка ординација, сматра да је политички опортуно напасти новинарке.
Мора да су га неки страни официри обучавали да се тако опходи према женама, пошто сам сигурна да у официрским школама српске војске не уче своје питомце мизогинији и концепту штајге.
Биће ипак да бивши генерал своју улогу прозападног и уљудног политичара у последње време не игра добро, те је пара све мање, па нервоза хвата. Зато из њега проговара оно исконско и примитивно, па се према новинаркама, а првенствено женама и мајкама, опходи на начин на који се опходи. У недостатку стране подршке, они који би требало да се држе европских вредности брзо постају оно што јесу и, што је најважније, то чак и не крију.
