Професор и доајен српске уставноправне науке, писац неколико наших устава, од којих је један био и Устав СРЈ из 1992, изнео је упечатљиве и, показаће се, визионарске ставове о природи и судбини Државне заједнице Србија и Црна Гора
То је учинио и пре него што је она усвајањем Уставне повеље успостављена 4. фебруара 2003. године. На округлом столу, 12. децембра 2002. године, у организацији Београдског форума за свет равноправних, на којем су учестовали и бројни стручњаци за међународно право и међународне односе, попут проф. др Смиље Аврамов, Владислава Јовановића, Живадина Јовановића и других, Ратко Марковић је дао уставноправну анализу Уставне повеље, касније преточену у чланак у једном мајушном, али вредном зборнику под називом „Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора“ (2003). Ова књига, објављена пре безмало четврт века, садржи ставове аутентично националних интелектуалаца и родољуба. Иако је није лако наћи, данас она представља референтно историјско сведочанство засновано на правно релевантним чињеницама и научним доказима.
Сматрамо примереним да упознамо ширу, а нарочито нешто млађу, читалачку публику са ставовима који су изнети у Марковићевој анализи. То чинимо управо у моменту када се у Црној Гори обележава 20 година њене независности након референдума од 21. маја 2006. године. Велики историјски парадокс огледа се у томе што је једна држава победница у Првом светском рату, тадашња Краљевина Србија, пристала да подари своју државност и међународни субјективитет заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године да би 88 година касније била остављена сама. Својом политичком и националном „широкогрудошћу“ или, економским речником казано, високо ризичном инвестицијом, Србија „зарадила“ је оптужбе да је главни, па чак и искључиви кривац за наводну дезинтеграцију најпре „велике“ (СФРЈ), потом и „мале“ Југославије (СРЈ).
Историјски парадокс огледа се у томе што је једна држава победница у Првом светском рату, Краљевина Србија, пристала да подари своју државност и међународни субјективитет заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године да би 88 година касније била остављена сама
Марковић је најпре указао на сву нелогичност настанка једне такве државне заједнице, како у политичком, тако и уставноправном смислу. „Уставном повељом државне заједнице Србија и Црна Гора се правно санкционише политички споразум назван ‛Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе’ (потписан 2002. године уз посредовање Високог представника ЕУ Хавијера Солане, напомена аутора). Ако се узима да је Уставна повеља устав, полазне основе су онда надустав, с којима устав мора бити у сагласности. Уставна повеља треба да произведе много веће последице од уобичајених, које производи устав. На основу ње једна држава треба да нестане, тако што ће се поделити на две државе, које том истом повељом стварају унију чије су државе чланице. Држава која нестаје је СР Југославија, државе на које се она поделила су Србија и Црна Гора, а унију коју те две државе стварају је државна заједница Србија и Црна Гора (…) Овако радикална политичка прекрајања бивају обично у ванредним приликама, после ратова, на мировним конференцијама, када се поражена држава дели на две или више држава или када се држава победник проширује новим територијама, а у редовним приликама после спроведеног референдума или одлукама уставотворне скупштине, јер се заснива уставност нове државе.“
ФОТО: Видоје МанојловићПрофесор је истицао и потпуну недемократичност закључења Београдског политичког споразума 2002. године. „Ниједан од ових високих званичника није добио мандат за такав споразум, штавише ниједан од њих по сва три важећа устава није носилац уставотворне власти (мисли на председника СРЈ и вицепремијера, председника ЦГ и премијера ЦГ и једног представника Србије – премијера, напомена аутора) … Овако, о највећем политичком питању у земљи – уставном – одлучио је једноцифрени број људи – пет високих државних функционера. Уставна одлука је донесена у том споразуму, а Уставна повеља има да је спроведе (…) То што је тај споразум касније усвојен обичном законском већином у редовним законодавним скупштинама СР Југославије, Републике Србије и Републике Црне Горе, по принципу ‛узми или остави’, без могућности да се у њега дирне, није га нимало приближило степену демократске легитимности који устав мора да поседује.“
Никад се већи број политичких људи и институција из спољног света није тако нападно ангажовао у стварању конститувног акта једне политичке заједнице у којој неће живети и никад се мање нису питали грађани држава који ће бити чланови те заједнице
О природи нове заједнице, Марковић је имао недвосмислен став – то није била држава. „…Заједница је по свом карактеру најближа реалној унији, она припада истом роду којем је својевремено припадала Аустро Угарска, када је као таква настала 1867. и постојала све до 1918, са разликама у погледу облика владавине.“ Дакле, заједничка држава Србије и Црне Горе није престала да постоји изласком ове друге из ње на референдуму 2006. године. Она је престала већ са државном заједницом као прелазним обликом ороченим на три године или уговором закљученим под својеврсним раскидним условом. Референдум од 21. маја 2006. је послужио да грађани у једној држави чланици одлуче да та заједница нестане, али се исти грађани нису питали да ли су за то да таква заједница уопште и настане. Ратко Марковић је такву заједницу назвао „уговором са придржајем опозива“.
Колико је државна заједница била антипод заједничкој држави видело се и из уставног позиционирања и састава „заједничких“ институција. На пример, Савет министара, који је био некаква, по саставу и компентенцијама, минијатурна конфедерална влада, имао је свега пет министара. „То је влада која не влада“, оценио је професор. На пример, у два министарства, одбране и спољних послова, министри су на половини мандата замењивали функције са својим заменицима, који су били из друге државе чланице.
Професор Марковић је државну заједницу сматрао „нежељеном, невољном“. „Србија је на њу преко своје воље пристала, јер је она били или за заједничку државу са Црном Гором неиздељену на федералне јединице или за самосталну државу Србију. И Црној Гори је та заједница наметнута. Владајућа политичка већина у њој тежила је самосталној Црној Гори, док су жеље грађана биле подељене (…) Она (заједница, В. П.) била је задата, она није била жељена. Никад се већи број политичких људи и институција из спољног света није тако нападно ангажовао у стварању конститувног акта једне политичке заједнице у којој неће живети и никад се мање нису питали грађани држава који ће бити чланови те заједнице. Они први држали су се Черчилове логике – није их било много брига за заједницу у којој неће живети.“
Марковић је упозоравао на то да Уставна повеља није домаћи правно-политички акт, већ је „дошла са стране, из исте експерименталне радионице у којој су сачињени и немушти Дејтонски устав за Босну и Херцеговину и перфидно подментнути никад закључени споразум у Рамбујеу и правни галиматијас под именом Уставни оквир за Косово и Метохију.“ Професор завршава речима: „Тај текст се једноставно не може поправити. Ту, дакле, нити имате кога нити имате шта критиковати. И у тој свеопштој апатији, багателисању права и правничких знања, проћи ће и ова Уставна повеља као устав, продаће се грађанима рог за свећу“.
ФОТО: Видоје МанојловићИ доиста, тако је и било. Уставна повеља није 2005. „поправљена“ него је „допуњена“ уставним амандманима како би се припремио терен за иступање једне државе чланице, Црне Горе, чијем је тадашњем политичком руководству то био и једини циљ. У том смислу, нарочито је индикативан Амандман II који је гласио: „Држава чланица која организује референдум сарађиваће са Европском унијом на поштовању међународних демократских стандарда (подвукао аутор) итд.“ Закон о референдуму о државно-правном статусу Републике Црне Горе дефинисао је референдумско питање: „Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом?“ Први и основни захтев демократског легитимитета сваког референдума јесте био и остао онај који се тиче слободно изражене воље грађана. Тај захтев се остварује поштовањем многих демократских правних стандарда, принципа и правила. Ипак, ништа то неће вредети ако је референдумско питање сугестивно, односно постављено на начин да се грађанима од стране организатора референдума јасно и експлицитно сугерише одговор.
Поновно читање текстова великих правника родољуба, с којима смо данас, нажалост, дефицитарни, служи само једној, правој сврси: да коначно, и ми научимо да је одлика цивилизованих и културних народа да чувају и поштују себе
На референдум у Црној Гори изашло је 86, 3% од укупног броја бирача, а 55, 4% заокружило „за“. То је већ тада, а нарочито данас, 20 година касније, што би Французи рекли, fait accompli. Питање није да ли је могло бити и друкчије. „Зар је важно ко је крив?“ наслов је једне песме Рође Раичевића, некада популарног кантаутора из Црне Горе који је живео у Београду. Писац ових редова памти ову песму која је била популарна у време када су Србија и Црна Гора још увек биле заједничка држава и не зна нити је икад сматрао нарочито важним да ли је Рођа био Црногорац у Србији или Србин из Црне Горе, али јесте направио неке од најлепших мелодија у време денса и турбо-фолка 90-тих година када је са заједничком државом суноврат доживела и аутентична југословенска поп музика.
Ипак, враћање у прошлост из емотивних разлога онемогућава доношење стратешки важних, исправних и рационалних одлука. Враћање у прошлост, а нарочито поновно пажљиво читање текстова великих правника родољуба, с којима смо данас, нажалост, дефицитарни, служи само једној, правој сврси: да коначно, ако је икако могуће, и ми научимо да је одлика цивилизованих и културних народа да чувају и поштују себе и не понављају сличне грешке у сличним, историјски преломним ситуацијама. Њихово понављање чини да такве грешке све скупље коштају. Није лоше имати то на уму у време када се од нас безусловно тражи да будемо „шампиони“ у испуњавању европских стандарда, а да други, при том, буду „шампиони“ у европским интеграцијама.
