Током протекле две недеље, руски председник Владимир Путин био је изузетно дипломатски активан кроз серију међународних самита. Током свих сусрета није показао ни најмањи знак спремности на компромис када су у питању ратни циљеви Русије у Украјини. Напротив, дошло је до додатног заоштравања ситуације на терену.
Европа је склона томе да ову појачану агресивност тумачи као знак очаја Москве, али таква процена представља геополитичку погрешну рачуницу. У стварности, стратегија Кремља заснована на комбиновању дипломатске уздржаности и контролисаног војног притиска делује да је много чвршћа него што се то чини, оцењује у својој анализи Грегоар Рус за Чатам Хаус (Chatham House).
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Без знакова компромиса у преговорима
Амерички изасланици Стив Виткоф и Џаред Кушнер провели су 5. септембра у Москви више од три сата у разговору са Путином о начинима за окончање рата. Кремљ је те разговоре оценио као „изузетно корисне“, али није дао никакве назнаке да је спреман да ублажи своје захтеве, који обухватају територијалне уступке Украјине и ограничења у вези са будућим безбедносним усмерењем Кијева. Само неколико дана касније, одбијена је понуда председника Володимира Зеленског за сусрет са Путином на децембарском самиту Г20 у Мајамију.
У међувремену, руски напади су се интензивирали. Руска беспилотна летелица је 13. септембра погодила железничку инфраструктуру у близини Јаходина, убрзо након што је кроз то подручје прошао воз у којем су се налазили Борис Џонсон, бивши директор ЦИА Дејвид Петреус и други званичници. Да ли су они били директна мета остаје непознато, али је сигурно да је овај удар био део највећег таласа напада дроновима у последњих неколико месеци, који је уследио након учесталих удара на украјинску транспортну, енергетску и цивилну инфраструктуру.
Многи европски званичници тврде да овакво понашање Москве показује да јој понестаје опција у Украјини. Међутим, закључак да руска ескалација одражава очај више је плод жеља него реалности. Путин се понаша као лидер који и даље верује да време ради за њега и да поседује довољно маневарског простора, а његови недавни дипломатски потези пружају користан оквир за разумевање те стратегије.
ФОТО: Alexander Kazakov/Zuma Press/ProfimediaЗашто партнери из Азије не изолују Русију
Јулска интервенција председника Казахстана Касима-Жомарта Токајева поводом рата у Украјини са разлогом је привукла велику пажњу. Седећи поред Путина у Омску, Токајев је поручио да би сукоб требало замрзнути и наставити преговоре, али је Кремљ брзо одбио идеју о замрзавању.
Индијски премијер Нарендра Моди отишао је корак даље 31. августа у Бишкеку, на самиту Шангајске организације за сарадњу (ШОС), поручивши Путину јавно да свет мора да се „помери од бесконачног рата ка његовом окончању“. Ипак, Моди се Путину обратио као „пријатељу“, похвалио снагу односа Индије и Русије и, мање од две недеље касније током самита БРИКС-а, са руским лидером разговарао о циљу да билатерална трговина достигне 100 милијарди долара.
Нема разлога за сумњу да владе попут оних у Индији и Казахстану искрено желе крај рата, али то не значи да су спремне да своје односе са Русијом услове тиме.
Та разлика објашњава велико Путиново самопоуздање. Упркос критикама, Индија наставља да третира Русију као кључног стратешког партнера. Иако је Казахстан пажљиво диверзификовао своје спољнополитичке односе, сачувао је блиске везе са Москвом. У међувремену, Декларација БРИКС-а из Њу Делхија критиковала је једностране санкције и трговинска ограничења, док је избегла директно сучељавање са Русијом поводом Украјине.
Ова трајна партнерства пружају Москви нешто што јој је готово подједнако важно као и подршка у рату. Она јој обезбеђују економску интеграцију у Азији, дипломатски легитимитет и уважену улогу у утицајним међународним групацијама.
ФОТО: Melnikov Dmitriy/ShutterstsockШта Кина добија од снажне Русије
Кинески председник Си Ђинпинг рекао је Путину на самиту ШОС-а да ће темељи њихових билатералних односа постати само још снажнији.
Европљани Русију често описују као кинеског „вазала“, што је последица економске асиметрије у односима две земље. Кинеска економија је чак осам пута већа од руске, а Русија најмање 34 одсто своје спољне трговине обавља са Кином, док Русија чини само око 4 одсто укупне кинеске трговине.
Међутим, такав поглед занемарује важну димензију овог партнерства која се не може мерити искључиво билатералном трговином. Пекинг има јасне разлоге да одржи Москву довољно снажном како би остала независна сила. Русија поседује нуклеарни арсенал, стално место у Савету безбедности УН, огромне изворе енергије и сировина, као и стратешки положај који обухвата Централну Азију и Арктик. Што је најважније, Москва је вољна да отворено изазове остатке светског поретка који су обликовале САД.
Укљученост Кине у руску ратну економију показује да је овај однос стабилнији него што многи у Европи мисле. Документи о којима је известио Политико сугеришу да је једна кинеска државна компанија испоручила карбонска влакна коришћена у нападима дронова „герањ“ компанији Алабуга-Волокно, санкционисаној подружници Росатома. Ранија истраживања Института „Роберт Лансинг“ документовала су кинеске моторе и компоненте у руским дроновима, док је Ројтерс прошле године објавио да кинески стручњаци за дронове сарађују са руским произвођачима.
Ово не доказује да је сваку трансакцију наредио сам Пекинг, нити је то доказ „неограничене“ кинеске подршке, али јасно показује колико је погрешно изједначавати реторичку уздржаност Кине у вези са Украјином са њеним наводним удаљавањем од Русије.
За Пекинг, Москва остаје добар савезник у нарушавању постојећег поретка. Њене акције помажу стварању алтернативног међународног система кроз групе попут ШОС-а и БРИКС-а, у којима моћ САД и Европе има мању тежину. Иако се чланице ових група дубоко не слажу око тога како би мултиполарни поредак требало да изгледа, оне пружају све јаснији дипломатски израз кинеским амбицијама.
Индија можда не дели визију Кине о глобалном поретку, али исто тако не види интерес у изолацији Русије. Такав став имају и Казахстан и друге чланице БРИКС-а, што је створило простор дипломатске суздржаности у којем је Путин научио да успешно функционише.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Неуспех европске стратегије
Последњи месеци руске ескалације у Украјини и дипломатског консолидовања са Азијом треба да послуже као лекција европским лидерима. Њихов покушај да морално приморају друге владе да бирају између Русије и Запада јасно је достигао своје границе, упозорава Грегоар Рус и додаје да неки други међународни односи могу да послуже као бољи модел.
Пример може бити однос ЕУ и Индије. Европска унија је у овом случају ојачала трговинске везе са Индијом, ублаживши реторику поводом односа Њу Делхија са Москвом. Такав приступ има смисла, јер постоји велики простор за продубљивање односа са Индијом и Централном Азијом. Европа може да понуди инвестиције, технологију, приступ јединственом тржишту и партнерства у области критичних минерала, као и транспортне руте које смањују зависност од Русије, попут Транскаспијског коридора.
Применом таквог приступа, Европа се може прилагодити новој реалности, радећи стрпљиво на ширењу простора између Русије и њених партнера, уместо да претпоставља да је то одвајање већ у току, оцењује се у анализи уз опаску да је тренутна европска политика на странпутици.
Када је реч о Кини, ЕУ је већ увела санкције одређеном броју кинеских компанија укључених у заобилажење санкција и војно-индустријски комплекс Русије. Успех дугорочне стратегије Европе може зависити од тога колико је спремна да прошири те санкције и погоди стратешке ланце снабдевања када докази укажу на директну умешаност већих или државних кинеских добављача.
Руска ескалација у Украјини показује да се Путин и даље узда у то да може надживети подршку коју Украјина добија са Запада. Он остаје уверен да је Русија довољно повезана са остатком света да амортизује западни притисак, а своју позицију види додатно ојачаном због слабљења САД услед сукоба са Ираном. Путинова дипломатија у последњих неколико месеци сугерише да, бар за сада, има разлога за такво самопоуздање.
