Када су 29. октобра 1969. повезали рачунаре удаљене стотинама километара, истраживачи су покушали да пошаљу команду за пријављивање. Стигла су само слова „L” и „O”, пре него што је удаљени систем отказао. Тај прекинути покушај постао је један од најпознатијих тренутака у историји интернета.
У лабораторији Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу, у згради Белтер хол, студент и програмер Чарли Клајн припремао је експеримент. На другом крају везе, у Истраживачком институту Станфорд у Менло Парку, чекао је програмер Бил Дувал. Требало је проверити могу ли два рачунара да комуницирају преко нове мреже.
Пренос је забележен у 22.30 по локалном времену. Клајн је радио у тиму професора Леонарда Клајнрока, а повезивани су рачунари SDS Sigma 7 у Лос Анђелесу и SDS 940 у Менло Парку.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Циљ је био да се са једне машине приступи другој. Команда LOGIN, односно пријављивање, требало је да потврди да удаљени рачунар може да прихвати корисника преко мреже.
Овај догађај често се назива рођењем интернета. Прецизније, била је то прва комуникација између два рачунара домаћина преко АРПАНЕТ-а, једног од кључних претходника данашње глобалне мреже.
Два слова и прекинута веза
Док су тестирали рачунарску везу, Клајн и Дувал разговарали су телефоном. Тако су могли одмах да провере да ли је сваки откуцани знак стигао на одредиште.
Клајн је најпре унео слово „L”, а Дувал је потврдио пријем. Потом је стигло и „O”. Када је Клајн покушао да настави словом „G”, удаљени систем се срушио. Прва порука тако је остала сведена на два знака.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПрекид је зауставио експеримент само привремено. Проблем је отклоњен и отприлике сат касније пријављивање је успешно обављено. У лабораторијском дневнику остао је запис о успостављеној комуникацији, који се данас чува као сведочанство тог покушаја.
Два слова накнадно су добила симболично значење. Клајнрок их је повезивао са енглеским изразом „lo and behold”, који приближно значи „гле чуда”. Ипак, њихово појављивање било је последица техничког проблема током покушаја приступа другом рачунару.
Четири чворишта за нову мрежу
АРПАНЕТ је развијан уз подршку америчке Агенције за напредне истраживачке пројекте, тада познате као АРПА. Један од главних циљева био је да истраживачи на различитим местима могу да деле скупе рачунарске ресурсе и користе удаљене системе.
До краја 1969. мрежа је повезивала четири установе: Универзитет Калифорније у Лос Анђелесу, Истраживачки институт Станфорд, Универзитет Калифорније у Санта Барбари и Универзитет Јуте. Данашња светска инфраструктура тада је имала облик малог истраживачког система.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаВажну улогу имали су посебни рачунари за обраду и прослеђивање порука, познати под скраћеницом IMP. Они су повезивали рачунаре установа са мрежом и били претходници савремених рутера.
Основу рада чинила је пакетска комутација: подаци су дељени на мање целине, пакете, који су преношени кроз мрежу. Такав приступ омогућавао је дељење комуникационих капацитета, а касније и развој све сложенијих мрежа. Повезивање различитих машина захтевало је и заједничка правила комуникације.
Од АРПАНЕТ-а до интернета и веба
Од експеримента из 1969. до савременог интернета водио је низ техничких промена. Није било довољно повезати појединачне рачунаре: требало је омогућити да међусобно комуницирају и различите мреже.
Винтон Серф и Роберт Кан имали су кључну улогу у развоју протокола TCP/IP, који су омогућили такво повезивање. АРПАНЕТ је 1. јануара 1983. прешао на те протоколе, што представља још једну важну прекретницу у настанку интернета као мреже повезаних мрежа.
Веб се појавио касније. Тим Бернерс-Ли га је осмислио 1989. године у ЦЕРН-у, ради лакше размене информација међу научницима. Развојем повезаних докумената и веб-страница интернет је добио услугу која ће постати једно од његових најпрепознатљивијих обележја.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаИнтернет је инфраструктура преко које путују подаци, док је веб један од начина њеног коришћења. Прва порука из 1969. зато није била ни имејл ни веб-страница, већ покушај пријављивања на удаљени рачунар.
У просторији 3420 у Лос Анђелесу и данас се чува оригинални IMP уређај. Уз лабораторијске записе, он подсећа на почетак дугог развоја у којем је чак и прекинута команда показала да рачунари могу да превазиђу границе сопствених лабораторија.
