Украјински рат траје већ пуне четири године. За два месеца трајаће дуже од Првог светског рата. Руска Федерација данас има циљ да из њега изађе, ако је могуће са границама што даље помереним на Запад

После почетка Рата у Украјини нека од питања која су се деценијама наметала или више немају значај, или је на њих одговорено најуверљивије могуће, бар кад је реч о друштвеним наукама.

Тезе да је био могућ миран расплет југословенске кризе; надања да су словенски народи – рецимо Срби и Црногорци – и даље један народ; уверења да је све процесе могуће преокренути; мисао о томе да „нигде нема“ оно што се дешава код нас и, коначно, предубеђења да су модернизација и глобализација некаква историјска панакеја, пали су у Украјини.

Руска Федерација одлучила је да се распадне Совјетски Савез. Била је то рационална одлука. Руски национални идентитет у то време се још није развио у модерном смислу, државна демократија још није добила садашњу форму, већина Руса који су живели изван Руске Федерације били су недавни насељеници. Сви заједно чинили су једва шестину свих Руса. За разлику од Србије, где је више од половине становника пореклом из заграничних српских земаља, док су у Београду више од четвртине становника 1971. чинили Срби из Хрватске и БиХ, а Срби из Црне Горе са црногорским држављанством и данас чине рецимо седмину становништва ГО Звездара. У Београду се данас налази преко 2000 гробова Срба чији су лешеви допловили из НДХ. За разлику од тога Руској Федерацији су на већину република СССР-а гледали у већој мери на начин на који Британци посматрају Канаду. Зато су из федерације отерали туранске републике где је подршка СССР-у на крају била већа него, рецимо, у Курску.

Наранџаста револуција у Кијеву, свргавање Шеварнадзеа у Грузији, настртај на туранске републике… Све је то упућивало Русију шта ће се догодити у будућности

Транзиција је донела сиромаштво, немире, понижења… али везе са словенским републикама (Белoрусијом, Украјином и, у извесној мери доскорo већински руским, Казахстаном) су одржане. Проблем је остао у Западу. Од почетка поновног успона РФ, коме су бесмисленом политиком према Србији и завојевачким настојањаима према муслиманском свету, сами допринели – дакле од првобитног успеха Другог заливског рата – почела је западњачка офанзива на Русију. Наранџаста револуција у Кијеву, свргавање Шеварнадзеа у Грузији, настртај на туранске републике…Све је то упућивало Русију шта ће се догодити у будућности. Руска Федерација се за претварање ових криза у рат спремала. Сукоб у Украјини, који је изазван зато што прозападна коалиција није могла да добије већину на изборима, показао је да су сва она настојања која су постојала и постоје према Србији – уништење државе, њено распарчавање, затирање идентитета, преузимање морске обале, минерланих и других ресурса – све време пројектована и на Русију.

Наше југословенство и некакво братство – јединство (макар владајућих елита), који и данас ометају српску спољну и националну политику, најбоље су деконструисани Украјинским ратом. Без обзира на све предности неутралне позиције њихове земље, већина Украјинаца ће радије живети у рату и сиромашније, а поистоветити Путинову Русију са Стаљиновим Совјетским Савезом. Данас знамо да је то био неизбежан избор. Без рата и крви нема нових нација. У сваком вишедеценијском мирном и демократском бивствовању украјинска култура би се у већој или мањој мери утопила у руску. Најбољи доказ за то је лично Володимир Зеленски, који до избора за председника није често говорио украјински, као што је његова филмска продукција била углавном на руском језику. То је закон тржишта, који је њему био непријатнији него нашим новинским магнатима, који се држе латинице у јаловој нади да ће им неко једнога дана, баш као некада, куповати новине у Загребу.

За разлику од Србије која, ни када је у југословенској држави имала излаз на море, никада није успела да капитализује ту чињеницу – чак ни након подизања линије Београд-Бар; најтеже изграђење пруге на простору од Алпа до Тибета – Руска Федерација је све своје сукобе од чеченског до украјинског водила због геополитике. Комунисти су Русе вратили у границе из времена пре Петра Великог. Руска грузијска политика је већ до 1992. успела да под контролу стави двоструко дужу обалу Црног Мора него што је то био случај 1991. године. Због тога је, у сенци рата у Босни, преко посредника, вођен један прљав и тежак рат са за тамошње малобројне народе великим жртвама.

Поставља се питање да ли су руски циљеви постигнути ратом у Украјини. Истина ослобађа. Овај рат показао је истину да Руси и Украјиници нису исти народ

Поставља се питање да ли су руски циљеви постигнути ратом у Украјини? Истина ослобађа. Овај рат показао је истину да Руси и Украјиници нису исти народ. Нација која је стварана од Руса на истоку земље, некаквих од Руса насталих „Црногораца“ (људи са двоструким идентитетом који су чинили око 50% становника Украјине) и од Руса потеклих „Словенаца“ (који су концентрисани на западу Украјине, чинили више од трећине њеног грађанства), нестала је после 2022. заувек. Русија је окупила руске земље, тек половину оних на које је рачунала, али је додатно увећала излаз на море и допрла скоро до Одесе. Следећи циљ било би стварање неутралне Украјине, али то зависи од скривене треће зараћене стране – Запада. Најзначајнији циљ – излазак из реда „западних држава“ – Русија је постигла. Под модерним, секуларним и компромису склоним Путином, највећим демократом који је икада водио Русију (ако не рачунамо немоћног председника револуционарне владе кнеза Љевова 1917. године) – Русија се окренула ка Истоку, са једнаком одлучношћу и уз мање репресије него у доба Петра Алексијевича Романова званог Велики.

Руска Федерација данас има циљ да изађе из рата, ако је могуће са границама што даље помереним на Запад, али што је још важније, са укинутим санкцијама. Санкције су исто облик ратовања, без санкција могла би да изгради до краја нове односе са Западом а да претходно не уђе у рецесију.

Но, да ли смо ми Срби из свега тога извукли поуке?