Каква је идејна позадина опозиционог политичког деловања коју одсликавају интелектуалци? Шта је за њих критичко мишљење и зашто не желе да воде дијалог?
Дугој листи разлога из којих је опозиција још увек то што јесте треба придодати и један о коме се не говори много. Реч је о идејној позадини опозиционог политичког деловања коју одсликавају интелектуалци. Али да разјаснимо најпре ко су интелектуалци. Мада постоје различита одређења, већина би се сложила да је реч о особама које углавном имају високо образовање што им даје извесни ауторитет. Баве се умним радом који се одликује критичким мишљењем, а када је реч о јавним интелектуалцима, треба додати и јавни (медијски) ангажман. С обзиром на то да се данас већина људи бави умним радом и да број вискообразованих стално расте, као и да јавни ангажман може подразумевати и активност на друштвеним мрежама као диференција специфика интелектуалца издваја се критичко мишљење.
Али шта је, доврага, критичко мишљење? И о томе постоје различита схватања, али то је мишљење које стално преиспитује постојеће идеје и аргументе што подразума сумњу у уврежене истине. Базира се на логичком закључивању и повезивању широког спектра чињеница и података водећи рачуна о историјском и теоријском контексту. Циљ тог мукотрпног мисаоног посла је сагледавање дубљих нивоа стварности уз могућност извлачења адекватних практичних закључака.
Узмимо једноставан пример. Ако неко каже „Вучић је фашиста“, онда се то сматра самом есенцијом критичког мишљења
Колико год штуро, чак и ово минимално одређење критичког мишљења разликује се као бог од шеширџије од уобичајеног схватања које о тој ствари имају опозициони критички интелектуалци (ОКИ) у Србији. Они, наиме, под критичким мишљењем подразумевају искључивио умотворине усмерене против власти, док посебну интелекталну вредност дају исказима који садрже увредљиве досетке. Под утицајем сопственог накарадног схватања они критичко мишљење нераздвојно повезују са политичким активизмом који се данас огледа у гурању студената у прве борбене редове како би они преко „студентских листа“ добили посланичке мандате.
Узмимо једноставан пример. Ако неко каже „Вучић је фашиста“, онда се то сматра самом есенцијом критичког мишљења. Онај ко би, с тим у вези, поставио питање зашто, или затражио додатну елаборацију, остао би без смисленог одговора, али би био жигосан као апологета режима. Просечан ОКИ нема потребу да било шта образлаже. Он је као риба из Бреговићеве песме – „риба не мисли јер риба све зна“.
Узмимо и други пример. Ако се, не дај боже, поведе разговор о стању демократије у Србији, ОКИ зна да овде влада диктатура и нема потребе да преиспитује зашто је, према релевантним подацима, индекс демократије сличан као у већини земаља из окружења и да се битно не мења током последњих четврт века. Рибљи мозак не зна шта значи упоредна анализа ни чему служе подаци али зна да овде нема демократије па сваки покушај логичке и контекстуалне анализе виде као релативизацију и перфидни покушај нормализације „диктатуре“.
Осим по рибљем мозгу, ОКИ се препознају и по идеолошким шкргама које им помажу да преживе у мутним водама света који не разумеју нити истински желе да га схвате. Те шкрге им помажу да апсорбују само оно што је у складу са њиховим идеолошким потребама, док све остало одбацују. Њих не итересују ни историјски контекст ни појмовна разграничења јер рибљи мозак ни то не може да процесуира. Када се ОКИ-у каже да је, на пример, кључни проблем демократије у Србији што не постоји изграђена алтернативна политичка странка или блок странака, он се не слаже. Сматра да је за то крива „ауторитарна“ власт и очекује да владајућа странка саму себе укине, а власт препусти неартикулисаној маси не узимајући у обзир да такав случај није забележен никада и нигде у свету.
ОКИ је, иначе, посебно киван на било какво помињање света. Када се помене да локални проблеми често имају глобалне изворе, шкрге почињу да им шкргућу, јер, како кажу не занима их шта се дешава у свету него како је код нас. ОКИ не мари за економске и културне факторе већ све своди на дневну политику. Било какво објашњење које указује на утицај „пређеног пута“ или културне чиниоце за њих је непотребно и неразумљиво јер све виде као последицу активности политичких личности.
Упркос силном незнању мисле да су сви други глупи или зли, а они увек у праву али не знају да нико није увек паметан осим будале, или што би лепше рекао Душко Радовић - не мора бити глуп свако ко је паметнији од нас
Не иде им у рибљу главу да се на основу једног случаја не могу вршити генерализације, посебно ако су примери преузети из опозиционих таблоида који наводе као крунске доказе својих рибљих теза. Не пада им на памет чак ни да проверавјау информације па често испадну глупи у друштву. ОКИ немају појма шта значи појам па суштину неке појаве изједначавају са појединим аспектима њене појавности. Не знају, на пример, шта значи појам ауторитарност али знају да је то разлог што људи гласају за Вучића. Истинитост неког исказа не процењују на основу теоријских и емпиријских доказа већ на основу интуиције да ли то иде у корист власти.
Упркос силном незнању мисле да су сви други глупи или зли, а они увек у праву али не знају да нико није увек паметан осим будале, или што би лепше рекао Душко Радовић – не мора бити глуп свако ко је паметнији од нас. Укратко, ОКИ не зна ништа осим што зна да зна. Није зато највећи проблем што не желе да воде дијалог већ што за ту активност нису оспособљени. Неоптерећени стегама логике врачеве опозиције воде идеолоше мантре које годинама понављају бацајући чини на сваког ко мисли другачије. Не чуди да се са таквом интелектуалном подршком опозиција у Србији врти укруг и не може да нађе смислен политички курс.
Незадовољни својим статусом, ОКИ се љуте на народ што не гласа исправно; љуте се на изборна правила и услове; љуте се на Европу и свет; љуте се на све који мисле другачије, и који уопште мисле, а посебно се љуте на лошу срећу што су рођени у Србији. Али, што би рекао чика Јова Змај, „нико да се сети па да кадгод и то рекне да нема памети“.
