Сензори постављени у кревет, чарапе, сатови и кућни апарати могли би особама са деменцијом да омогуће дужи самосталан живот. Иста технологија, међутим, отвара питање колико приватности треба уступити у замену за сигурност.
У кући Џоти и Барата Патела у западном Лондону сензори се налазе у готово свакој просторији. Они прате кретање, спавање и свакодневне навике Џоти, којој је пре пет година дијагностикована деменција.
Супружници су се упознали 1977. године на мађионичарској представи и потом деценијама наступали као професионални мађионичарски пар. Барат је 2019. приметио да Џоти током припрема наступа прави грешке које јој се раније нису дешавале, а Алцхајмерова болест дијагностикована јој је 2021.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Како пише Би-Би-Си, Пателови су једна од више од 250 породица укључених у истраживање британског Института за деменцију и Империјал колеџа у Лондону. Циљ је да се утврди могу ли повезани уређаји раније да препознају здравствене проблеме и смање број одлазака у болницу.
Њихов дом зато више није само место становања већ и систем за непрекидно прикупљање података. Информације добијају лекари, медицинске сестре и други стручњаци који прате промене и процењују да ли је потребна интервенција.
Шта све прате кућни сензори
Сензор на вратима региструје ако особа напусти кућу усред ноћи. Уређаји за праћење кретања могу да препознају наглу промену положаја или дужи период непомичности који указује на пад.
Сензори повезани са кухињским апаратима показују да ли је особа припремила оброк и да ли одржава уобичајену дневну рутину. Необична промена понашања може бити први знак инфекције, слабости, дезоријентације или погоршања болести.
Паметни душек прати срчани ритам, дисање и поремећаје сна. Промене тих показатеља могу да укажу на инфекцију и пре него што постану видљиви други симптоми.
ФОТО: Shutterstock/sweet_tomatoЏоти истовремено испробава паметне чарапе и посебан сат. Сензори у њима мере телесну температуру и прате промене у начину ходања, које могу да покажу да особа постаје слабија или да се повећава опасност од пада.
Технологија не поставља дијагнозу сама. Њена улога је да стручњацима скрене пажњу на промену коју повремена лекарска контрола или члан породице можда не би одмах приметили.
Рани сигнал пре него што настане криза
Особе са деменцијом понекад не могу јасно да опишу бол, слабост или друге симптоме. Инфекција мокраћних путева, дехидрација или поремећај сна могу се зато препознати тек када дође до пада, озбиљне збуњености или потребе за болничким лечењем.
Непрекидно праћење дневне рутине могло би да омогући ранију реакцију. Ако систем примети да особа мање хода, чешће устаје ноћу или престаје редовно да припрема храну, здравствени радници могу да провере шта се дешава пре него што проблем прерасте у кризу.
ФОТО: Shutterstock/HalfpointТиме се не помаже само пацијенту. Чланови породице који свакодневно брину о особи са деменцијом често живе у страху од пада, одласка из куће или изненадног здравственог погоршања.
Сензори не могу да уклоне тај терет, али могу да смање потребу да неговатељ непрестано проверава где се особа налази и шта ради. Барат сматра да је вредна чак и технологија која би његову забринутост смањила за пет или десет одсто.
Колико кошта дигитална брига
Процењени годишњи трошак система износи око 2.000 фунти по кориснику. Највећи део новца не одлази на саме уређаје, већ на надзор и рад медицинског особља које анализира прикупљене податке.
То би било велико улагање ако се технологија прошири на читав здравствени систем. У Великој Британији са деменцијом живи готово милион људи, а очекује се да ће се њихов број до 2040. повећати за још 40 одсто.
ФОТО: Shutterstock/Power powЗаговорници пројекта истичу да је годишњи трошак система приближан цени свега неколико недеља боравка у дому за негу. Ако технологија одложи пресељење у установу или спречи макар део хитних пријема у болницу, могла би да донесе и финансијске уштеде.
Прави резултати, међутим, зависиће од тога колико су упозорења прецизна. Превише лажних сигнала могло би додатно да оптерети здравствене раднике и породице, док би непримећена опасна промена створила лажан осећај сигурности.
Сигурност или непрекидан надзор
Уређаји коришћени у истраживању не снимају звук и видео. Они региструју кретање и здравствене показатеље, чиме се настоји да се приватност сачува више него приликом коришћења кућних камера.
Ипак, подаци могу да открију када особа спава, једе, напушта кућу или користи купатило. Реч је о веома интимној слици свакодневног живота, па је важно утврдити ко има приступ информацијама, колико дуго се чувају и за шта могу бити употребљене.
Посебно је осетљиво питање пристанка. Особа у раној фази деменције може самостално да одлучи да жели сензоре, али се временом њена способност разумевања система може променити.
Технологија би зато требало да буде прилагођена сваком кориснику, уз могућност искључивања појединих функција. Сигурност не би смела аутоматски да поништи право на приватност и достојанство.
Паметни кревети, чарапе и кућни сензори не могу да излече деменцију нити да замене људску негу. Они, међутим, могу да пруже раније упозорење, смање притисак на породице и помогну оболелима да дуже остану у познатом окружењу.
Будућност бриге о деменцији зато вероватно неће зависити само од тога шта технологија може да измери. Зависиће и од тога да ли ће здравствени систем успети да те податке претвори у правовремену помоћ, а да дом пацијента не претвори у простор непрекидног надзора.
