Како сматра уредник портала „Политика“ Владимир Вуковић, Андрија Мандић је недавно у Бањалуци покушао да српском реториком објасни оно што се тешко може оправдати пред Србима у Црној Гори. Из тог разлога, Вуковић се директно преко медија обратио Мандићу, а текст објављен у „Политици“ преносимо у целости.
– Андрија Мандићу,
гледао сам у реалном времену твој говор у Бањалуци. Гледао сам га пажљиво, од почетка до краја, не зато што сам очекивао нешто случајно, него зато што сам знао да ће та говорница бити искоришћена за оно што ниси хтео, или ниси смео, да кажеш из Црне Горе. Са нестрпљењем сам чекао да видим како ћеш покушати да објасниш српској јавности оно што се не може лако објаснити: одлуку да одеш на прославу 21. маја, на пријем поводом двадесет година црногорске независности, на место симболичког слављења једног поретка који је Србима у Црној Гори донео политичко понижење, институционално потискивање и историјску неправду.
Нисам се изненадио што си изабрао Бањалуку. Напротив, било је очигледно да ће Република Српска, тај најстрадалнији и најупорнији простор српске политичке воље западно од Дрине, бити употребљена као сцена за твоју националну легитимизацију. Позив на страначку скупштину Уједињене Српске, странке Ненада Стевандића, требало је да буде прилика за поздрав домаћинима, за поруку сарадње и за достојно обраћање српским представницима у Републици Српској. Уместо тога, добили смо говор човека који се брани, који се посипа пепелом пред свесрпском јавношћу и који покушава да објасни да није напустио оно што је годинама говорио.
Домаћини су, верујем и чујем, остали затечени. Јер ниси наступио само као председник Нове српске демократије, нити као гост једне братске странке. Наступио си као црногорски државник у покушају да са српске говорнице оправда потез који је изазвао дубоко разочарање код Срба у Црној Гори. Да си хтео да се обратиш народу за који тврдиш да си му лидер, могао си то да урадиш из Подгорице, из седишта своје странке, из Скупштине Црне Горе, из било ког места у земљи у којој живе Срби којима дугујеш објашњење. Али си сачекао Бањалуку, јер си проценио да ће порука бити убедљивија ако буде послата из Републике Српске, под српским барјаком, пред људима који су у најтежим временима платили највећу цену одбране свог имена.
Испало је, међутим, бледо и провидно.
Већ на почетку си рекао да говориш као председник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, и да припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Говорио си о српском народу као о једном живом организму изложеном разним, често недобронамерним утицајима на различитим деловима националног тела. Те реченице нису спорне. Напротив, сваки Србин који озбиљно разуме нашу историју зна да српски народ није збир административних јединица, него духовни, културни, историјски и национални организам који је вековима преживљавао управо зато што је знао да је један и када је био политички расцепкан.
Али баш због тога је твој говор био толико проблематичан. Јер си на тој великој тези о једном српском организму покушао да сакријеш једну малу, али пресудну чињеницу – да си се појавио на прослави датума који је у Црној Гори постао симбол политичког удаљавања од тог истог српског организма.
Ту је суштина. Није проблем у речима које си изговорио у Бањалуци. Проблем је у раскораку између тих речи и политичког потеза који покушаваш да оправдаш.
Рекао си да твој посао није да тражиш непријатеље, већ пријатеље. То звучи племенито, готово хришћански и државнички. Али Срби у Црној Гори се нису ни са ким свађали да би сада ти морао да их мириш са онима који су их годинама политички газили. Српски народ у Црној Гори није тражио сукоб са државом, није тражио да буде проглашен реметилачким фактором, није тражио да му се језик потискује, Црква напада, историја кривотвори, веза са Србијом третира као безбедносни ризик, а политичко достојанство своди на милостињу црногорског режима.
Срби у Црној Гори не чекају помирење зато што су они некога прогонили. Они чекају извињење за оно што је њима рађено. Чекају да неко каже да је признање такозваног Косова било ударац у срце српског народа. Чекају да неко каже да је улазак у НАТО без референдума био насиље над вољом великог дела грађана. Чекају да неко каже да је потискивање српског језика било идентитетско понижење. Чекају да неко призна да је Закон о слободи вероисповести био покушај удара на Српску православну цркву. Чекају да неко каже да је претварање 1918. године у злочин било идеолошко насиље над српским историјским памћењем.
Док се то не каже, реч помирење остаје огавни рецепт из политичких кухиња које српском народу не желе добро. Још горе, постаје средство да се од Срба затражи да забораве оно што други никада нису осетили, а камоли признали као своју кривицу.
Зато твој одлазак на прославу 21. маја није ствар помирења. То је ствар пристајања. А твој говор у Бањалуци био је покушај да се то пристајање обуче у српску реторику и оправда јефтином демагогијом.
Посебно је било симптоматично када си рекао: „Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи.” Управо та реченица открива највише. Човек који не осећа потребу да се брани не изговара такву реченицу. Политичар који је сигуран да му је потез чист не мора да призива своју биографију као доказ невиности. Ти си, међутим, осетио да се отворило питање које те највише погађа – да ли је Андрија Мандић, када је постао председник Скупштине Црне Горе, почео да повлачи потезе који су у супротности са оним што је деценијама говорио српском народу?
Зато си набрајао 1991, 1999, 2006. годину, лажни државни удар, судски процес, литије, пад режима Мила Ђукановића. Покушао си да кажеш да си био ту када је било тешко, чак и као резервни официр који је учествовао у одбрани СР Југославије и као најмлађи лидер блока за заједничку државу, да си био жртва политичког прогона и уз народ и Цркву.
Нико ти не спори да имаш политичку биографију. Нико озбиљан не може да избрише године у којима си био на другој страни од режима Мила Ђукановића. Али национални капитал није чек без покрића који се може уновчавати сваки пут када се повуче погрешан потез. Биографија објашњава одакле је неко дошао, али не оправдава куда је кренуо.
И да будем сасвим јасан, срећом, ниси рањаван, ниси јуначки положио живот, ниси оставио кости на неком ратишту. Многи Срби су се одазивали као добровољци, многи су ишли када је било тешко, многи су служили војску, многи су бранили народ и државу, па им данас не пада на памет да оду у виноград на прославу црногорске независности и да својим присуством оверавају двадесет година пута који је водио преко признања Косова, НАТО-а, удара на СПЦ и понижавања српског језика. Та патриотска биографија није ти дозвола за срљања и грешке. Напротив, што је биографија јача, одговорност је већа.
Избор Бањалуке као сцене био је посебно значајан. Тамо си, пред Србима из Републике Српске, покушао да вратиш себи националну уверљивост. Говорио си о Србији, Републици Српској, Косову и Метохији, Црној Гори, српском роду ма где се налазио. Али док си набрајао српске крајеве и призивао целину српског националног простора, упадљиво је изостала Република Српска Крајина. Није било Книна. Није било тог страшног и светог места српског страдања и српског пораза у двадесетом веку.
Можда је реч о случајности. Али у политици, посебно у говорима овакве врсте, изостављања често говоре исто колико и наглашавања. Није тешко претпоставити да се о Крајини и Книну не говори радо када се води рачуна да се не замери европским партнерима у Загребу, од којих, како изгледа, зависи та велика интеграција Монтенегра у Европску унију. Ако већ говориш о српском роду, онда се српски род не може делити на оне које је згодно поменути и оне које је боље прећутати ради дипломатске употребљивости.
Република Српска није бина за поправљање црногорске штете, нити је Бањалука сервис за прање политичких противречности из Подгорице. Срби у Републици Српској нису требали бити публика пред којом треба доказивати српство након што се отишло на протокол 21. маја у виноград заједно са Милом Ђукановићем, Ранком Кривокапићем, Мирашем Дедеићем и осталим творцима црногорске независности, и славило референдумској отимачини народне душе.
Рекао си да си демократски изабран да заступаш и браниш интересе Срба и грађана Црне Горе, да се не повлачиш, него да учествујеш у доношењу одлука. То је реченица која би, изоловано посматрана, могла имати смисла. И заиста, Срби не треба да буду трајно изван институција, нити треба да буду народ који само протестује, трпи и чека милост. Срби треба да имају министре, директоре, председнике општина, службенике, судије, професоре, дипломате, полицајце, официре. Једном речју, Срби треба да буду равноправни грађани у држави коју су историјски стварали. Само ниси посведочио да се у Црној Гори и даље све то подразумева након што Срби згазе своје достојанство и постану прихватљиви и послушни. А то се најбоље очитује у одговору на питање шта си лично ти у Скупштини Црне Горе променио, осим што си унио тробојку у свој кабинет док чекамо да је истакнеш на здање црногорског парламента.
Ти говориш о утицају, о први пут снажном присуству Срба у власти, о томе да Срби нису више грађани другог реда. Али које су то велике одлуке донете за Србе у Црној Гори у овој власти? Где је решење питања двојног држављанства са Србијом, док други народи у Црној Гори уживају привилегије везе са својим матичним државама? Где је уставно решење статуса српског језика, којим говори огроман број грађана, а који је и даље гурнут у положај и испод стварног пописног резултата? Где је уставно и политичко признање Срба као народа који не сме бити третиран као статистичка сметња у наводно грађанској држави, док Црногорци фактички имају своју националну државу под плаштом грађанског модела?
Срби су и сада, док си ти на власти, дискриминисани у темељним идентитетским питањима. Можда има више запослених. Можда има више директора. Можда су неки људи добили прилику коју им је ДПС ускраћивао. То није безначајно. Али запослење није национална равноправност, нити је директорско место исто што и уставни статус језика. Министарска функција функционера Нове српске демократије не поништава чињеницу да 21. мај остаје симбол политике која је Србе претварала у грађане другог реда.
Када говориш о утицају у власти, мораш знати да Срби имају дуго памћење. Новак Килибарда је са својим кадровима имао снажнији утицај у власти Мила Ђукановића него што га ти, са својим људима, имаш у власти Милојка Спајића. И тај пример треба да те опомене. Није сваки улазак Срба у власт победа српске политике. Понекад је то начин да се српска енергија умири, каналише и употреби за стабилизацију поретка који не жели да реши кључна српска питања.
Твоја теза да Срби више не треба да буду изгуранa мањина која чека милост има снагу само ако та власт решава суштинска питања. Ако се све сведе на расподелу позиција, на запошљавање, на плате, на економске показатеље, онда се српска политика своди на социјални програм. А Срби у Црној Гори нису се деценијама борили само за плату. Да су хтели само посао, давно би се учлањивали у ДПС, прихватали њихове химне, њихове заставе, њихова тумачења Косова и Метохије, НАТО-а, Цркве и 1918. године. Многи то нису урадили баш зато што су веровали да постоје ствари које се не продају за радно место.
Зато престани да нам запошљавање представљаш као врховни национални аргумент. Посао је важан, плата је важна, пензија је важна, егзистенција је важна. Али народ који пристане да му посао буде замена за достојанство већ је изгубио много више него што је добио.
Говорио си и о томе да просечне плате и пензије расту, да је незапосленост сведена на историјски минимум, да је запослено више од сто хиљада људи, да су многи од њих наши сународници који су деценијама били дискриминисани. Све и да прихватимо те податке као политички аргумент, они не одговарају на питање због којег си морао да се браниш у Бањалуци. Срби те нису питали колика је просечна плата. Питали су те зашто идеш на прославу 21. маја.
То су две различите равни. Једна је социјално-економска, друга је историјско-национална. Ти покушаваш да другу покријеш првом. То не пролази код људи који знају да је српско питање у Црној Гори пре свега питање идентитета, памћења, статуса, равноправности и односа државе према српском историјском бићу.
Када говориш о Косову и Метохији, ситуација је још јаснија. Твој лични допринос борби за Косово и Метохију, док си био опозиција, остао је у политичком памћењу и кроз онај неуспели штрајк глађу. Али данас, када имаш власт, када си председник Скупштине, када имаш партнере, министре, утицај и коалициону тежину, питање повлачења признања лажне државе Косово постаје тема коју треба избегавати да се не би пореметили коалициони односи. Некако ми се чини да док си био опозиција, Косово и Метохија је било завет, а када си ушао у власт, постало је незгодна тема.
И зато је 21. мај толико важан. Јер то није само датум независности. То је датум државног пута који је водио до признања такозваног Косова. Када идеш на прославу тог пута, не можеш се правити да идеш само на коктел и протоколарни пријем, него у име народа који представљаш верификујеш симбол који га је газио, као прихватљив.
Твоја нова формула, како сам је разумео, гласи – нисам напустио српску борбу, само је више не водим са маргине, него из институција. То је озбиљна теза, јер улазак у институције може бити мудрост ако се њиме мењају неправедни односи. Али ако институције промене тебе више него што ти промениш њих, онда је то асимилација без стратегије. Ако се у институције уђе да би се решавала српска питања, онда се морају видети резултати на тим питањима. Ако се уђе да би се Срби навикли да прихватају оно против чега су се борили, онда је то дисциплиновање народа. Ту је танка линија на којој стојиш. А твој одлазак на прославу 21. маја показује да си ту линију опасно приближио месту на којем твоја верзија помирења почиње да личи на капитулацију.
И немој нас више плашити ДПС-ом. Србе у Црној Гори ДПС-а никада није било страх у мери у којој сада неки желе да им тај страх буде једино политичко мерило. Под ДПС-ом смо знали на чему смо. Знали смо ко нас напада и назива реметилачким фактором. Било је тешко, али је било јасно и часно што нас такви нападу. Опасније је када нам они који говоре у наше име почну објашњавати да је сваки компромис нужан, издаја мудрост, прећуткивање стратегија, а свака критика опасност од повратка ДПС-а. Ако страх од повратка ДПС-а постане оправдање за одустајање од српских захтева, онда ДПС више и не мора да се врати. Његова логика ће наставити да живи кроз оне који тврде да су га победили. То је суштина нашег спора, мислим твог говора и мог става, јер мора да постоји разлика између стрпљења и самопоништења.
Срби у Црној Гори нису против мира. Нису против договора. Нису против сарадње са другима. Али договор се не прави тако што једна страна заборави све што јој је учињено, а друга страна не призна ништа. Помирење није када Србин дође на прославу 21. маја и својим присуством помогне да се тај датум прикаже као празник свих грађана. Помирење би било када би они који тај датум славе признали да је независна Црна Гора после 2006. године често грађена као држава удаљавања од Србије, СПЦ, српског језика и заједничког историјског наслеђа.
Зато је твој говор у Бањалуци био толико важан. Не зато што је био слаб у националној реторици, него зато што је био одбрамбен у политичкој суштини. Деловао је као компензација и као да си морао да појачаш српски тон зато што знаш да ти се замера онај виноград.
Покушао си да докажеш да твој одлазак на прославу 21. маја није одрицање од српске политике, него део нове стратегије у којој Срби више неће бити опозициони народ, већ фактор власти. То је твоја порука. Али у њој остаје празнина коју не могу попунити ни Бањалука, ни аплауз, ни позивање на старе заслуге. Ниси објаснио где је граница између помирења и пристајања. Ниси објаснио када државничко понашање престаје да буде одговорност и постаје симболичка капитулација. Ниси објаснио како српски представник може бити део прославе 21. маја, а да тиме не оверава све оно што је тај датум за Србе постао после 2006. године.
То је питање које остаје и после твог говора.
И на крају, када си већ у Бањалуци одлучио да прозиваш неке своје сународнике, када си већ говорио о нападима који долазе не само од Ђукановића него и од Срба, било би поштено да си именовао оне на које мислиш. Као што, кажу људи који познају прилике у твојој странци, умеш да именујеш на партијским састанцима и у кругу најближих функционера. Тамо се помињу и имена, тамо се говори и о Србији која се наводно огрешила о тебе, тамо се чује и она стара, опасна формула твоје политичке психологије – Срби јесмо, Србија нијесмо.
Ако си већ злоупотребио домаћине у Републици Српској да би послао поруку разочаранима у Црној Гори, могао си и то да кажеш са говорнице. Могао си да кажеш да си Србин, али да нећеш Србију као политичку вертикалу. Могао си да кажеш да ти је Република Српска добра као сцена када треба појачати националну уверљивост, али да ти је Подгорица мера када треба повући конкретан потез. Могао си да кажеш да се позиваш на српско јединство, али да ти је важније да не пореметиш односе у власти Милојка Спајића него да кажеш да Срби не могу славити 21. мај.
Ниси то рекао. Али се између редова чуло довољно.
Ја ти ово пишем као Србин из Црне Горе, као човек који зна шта значи када се одлуке доносе у твоје име, а против твог народа. Наше лице је упрљано одлукама у којима нисмо учествовали, а које су доношене као да и ми стојимо иза њих. И у наше име је признато другима право на Косово и Метохију, а тако је Црна Гора ушла и у НАТО. У наше име сада неко хоће да 21. мај буде празник свих. А није и неће бити све док се не каже истина.
Зато је твоја обавеза била већа од протокола. Могао си да поштујеш државу Црну Гору, а да не учествујеш у слављењу политичког мита 21. маја. Да будеш председник Скупштине, а да останеш доследан ономе због чега су ти Срби веровали. Могао си да кажеш да држава није спорна, али да је спорна идеологија која је из 21. маја израсла. Морао си да повучеш линију између лојалности институцијама и пристанка на понижење.
Уместо тога, отишао си у Бањалуку да објасниш зашто си отишао тамо где српски представник, ако држи до памћења свог народа, није смео да стоји.
Твој говор у Бањалуци није отклонио сумњу. Само је потврдио да знаш да она постоји.
А то је, можда, најважнија порука коју си послао – закључује Владимир Вуковић.
