Кад је реч о новим личностима, у српској политици постоје два проблема. Први је садржан у чињеници да поред толико жељене „свежине“ она по правилу доноси и неизвесност. Творци политичког система у коме живимо – амерички револуционари и француски јакобинци, волели су неизвесност, јер су је повезивали с новим шансама и будућношћу. У српској култури неизвесност представља највећи баук и најдубљи страх. Други проблем није неухватљив у дубинама културног ида и тиме код многих споран. Наиме, Србија је мала земља, њене елите су прилично малобројне, они који би имали снаге, знања и ауторитета да их поведу незнатни су бројем и свима одавно познати. Притом, за разлику од великих држава у револуцијама 18. или 20. века, нити су прираштај и прилив становништва код нас довољно велики, нити је држава толико једноставна, да буде достатно да се роди једно немирно и слободоумно поколење и у њему човек чиста срца…
У модерној политици, и то не само на глобалном западу, ствари су толико сложене да смо осуђени на 90% професионалних политичара. Све компликованији и тежи политичарски занат не познаје ни срећне добитнике ни претерано успешне почетнике. Осим ако не узмемо да је успех почетника ограничен на стицање искуства а да притом не нестане из политике.
Све компликованији и тежи политичарски занат не познаје ни срећне добитнике ни претерано успешне почетнике
Ипак, у српској политици се повремено појаве нова лица. По правилу њих прво прихвати део најобразованијег света: Г17 плус, ЛДП, „Доста је било“, „Крени промени“ и др. добили су подршку и по пар стотина хиљада бирача, углавном образованих, али често не на пољу друштвених наука. У том остатку просветитељске културе, само лишене великог патриотизма, ти бирачи, често имућни инжењери, дентисти, архитекте, ајтијевци… веровали су да би подршком и ангажовањем током једног или два мандата могли да Србију извуку из блата, ставе је на колосек брзе пруге и упуте је ка Бриселу брзином од рецимо 1.000 км на час. Онда би се вратили својим пословима и сузним очима посматрали грандиозни успех коме су и сами допринели.
Ствари се, наравно, у друштву непрекидно мењају. Наша политика се – захваљујући интернету, плурализму бесплатних медија, али и чињеници да се у протеклих 30 година у Србији родило чак 30% деце мање у поколењу – променила. Деца и млади постали су ређи и дражи. После многобројних разочарања и систематских грдњи СПЦ и Војске Србије, које су често подстицали и организовали моћни страни медији и њихове агентуре, млади су остали један непознати, неупотребљавани садржај који би могао да загреје срца и запали машту дела јавности. Оних који се осећају немоћно а у своју су неактивност можда потајно и заљубљени – јер (а и то је део дубоке културе) пасивни се не брукају.
Блокадерски покрет стекао је за кратко време велику подршку у опозиционим круговима. Што је још важније, у једно време лишено идеологија и програма, он је освојио улице и ту нема премца осим можда у првој години вишестраначке демократије и великим зборовима Српског покрета обнове широм Србије. За разлику од СПО-а, иза овог покрета стајала је необична појава: у једном подељеном друштву сви државни универзитети намах су престали с радом. Чинило се – мада је данас јасно да иза те једнодушности можда јесте стајао значајан део студената али је она спроведена вољом агентурних група декана и малобројних али срчаних тоталитарних организација студената – да је то једна и јединствена одлука „српске будућности“. Сама помисао на то да су млади одлучили, па још да су „крв своју пролили“ марширајући до Ниша, Новог Сада, а за мањи број верника не мање важно и трчећи или бициклирајући до Брисела и Стразбура, распалила је уморна и у луксуз утопљена срца дела нашег богатијег и успешнијег света. Притом, измакла им је важна истина: све покрете младих и нових људи у нашој историји углавном је на власт довео неко други. Тако је било од Светоандрејских либерала (који су нетачно помислили да они воде сељачке посланике шубарана и гуњаше одане коџи Милошу), преко самосталних радикала и демократа који су век провели у опозицији гледајући на власт као на милост случајности, до скојеваца, које је на власт довела једна професионална партија уз помоћ тенкова Црвене армије. Нови људи у нашој политици: Драгослав Аврамовић, Млађан Динкић, Чедомир Јовановић, Саша Радуловић, Лазар Крстић… Углавном су долазили на власт уз помоћ других, „старијих“ фактора, или у структурама одавно постојећих партија.
Протеклих 15 месеци донело нам је најуспешнију комбинацију старих српских политичких традиција и нових технологија. Изабраност младих (зар такви – потцењени због младости – нису били Сењанин Иво, Мали Радојица, Дијете Грујица, Богдан Вуков Николић…) спојила се са саборношћу. Саборни смо, дакле сви смо уз неки идеал, још ако то „сви“ подразумева само (државне) универзитете – утолико боље. Уколико је „сва највећа памет“ земље окупљена око једног циља, онда су противници сиромашни духом или богаљи моралом, па нема потребе ни за унутрашњом расправом, демократским процедурама… Додајмо ту и анонимност, коју чак и подстичу обичаји друштвених мрежа и успешност организације анонимних: где вас нико не може оклеветати, ни критиковати, ни сменити… Где нема инхибиције, ни треме, ни стида… али ни срама…
Србија је мала земља, њене елите су прилично малобројне, они који би имали снаге, знања и ауторитета да их поведу незнатни су бројем и свима одавно познати
Но, Срби не воле неизвесност, али она је суштина демократије. Срби себи ласкају да су демократски народ. У тој супротности пролазе нам деценије, а навршила су се и два претходна века. Срећом, на великим политичким, псеудоверским скуповима из 2024. и 2025. није дошло до пуцњаве – коју од Сарајева 1992. до Кијева 2014. непогрешиво организују они који не говоре језик демонстраната. У том случају наши би блокадери, баш као у недавним случајевима Бангладеша и Непала, дошли на власт. Стварност, баш као и права парламентарна демократија, ускоро би их (баш као у споменуте две државе) и свргли. Да су били инклузивни и мало ефикаснији, у било чему другом осим перформанса, довели би до стварања јединствене листе. Ако би ова у нокаут дуелу победила или изгубила (у том есхатолошком смислу није битно), на српском политичком небу засијала би још једна у почетку успешна странка. Чак и на власти, она би ипак зарад будућег опстанка морала да се одрекне пленума и универзитета, јер двадесетогодишњак може да води ПУПС, али шездесетогодишњак не може да представља студенте чак ни у форми примењеној у споменутој пензионерској партијици. Ако опозиционари изгубе разједињени, од пленума и зборова угрожене парламентарне опозиционе странке ће преживети. Студенти блокадери ће привремено нестати с праве политичке сцене.
Јавиће се као део политичког фолклора годинама или деценијама касније.
