Несумњиво је био највећи српски политичар и један од најугледнијих српских државника и дипломата последње деценије 19. и прве две деценије 20. века. Био, је поред краља Александра, најпоштованији српски политичар међу другим јужнословенским народима
Ниједна личност у модерној политичкој историји Србије и српског народа није толико хваљена, а истовремено и толико куђена и осуђивана због својих политичких идеја и некохерентних идеолошких начела, концепата решавања српског националног питања и уједињења српског народа, метода политичке борбе које је заступао у четири и по деценије активног учешћа у политици Кнежевине и Краљевине Србије и Краљевине СХС/Југославије. Хваљен као непревазиђени политички тактичар, неприкосновени господар политичке сцене Србије и неупитни вођа Народне радикалне странке, коју је водио од оснивања до смрти, с друге стране осуђиван је као завереник, бунџија, проглашаван је идеологом великосрпског национализма, „турским политичарем”, унитаристом, централистом, исконским непријатељем Југославије, носиоцем конзервативне и назадне политике, апостолом „застарелих оријенталних идеја”. Под Обреновићима је у више наврата сумњичен и оптуживан за побуну, прогањан и затваран, а потом амнестиран и награђиван повратком у политички живот и избором на најповерљиве и најосетљивије политичке и дипломатске дужности. Био је приврженик династије Карађорђевић, иако се регент и будући краљ Александар у неколико наврата огрешио о њега, а најрадикалније када му није поверио мандат за састав прве југословенске владе децембра 1918. године. Пашић је без икакве сумње у политичком смислу био један од најдуговечнијих државника и политичара, а по својим начелима и опредељењима које је заступао најконтроверзнија личност модерне српске политике.
Роберт Ситон Вотсон, угледни британски политичар и одличан познавалац балканских прилика уочи, током и после завршетка Првог светског рата често је писао о Пашићу којим је био непрестано „опседнут“. За њега је вишегодишњи председник српске и југословенске владе и неспорни вођа радикала био „стари балкански интригант“ а најоштрије му је замерао на увођењу „личног режима“ и „полицијске методе гушења опозиције“. Сматрао је да су његове методе политичког деловања и политичке концепције застареле и да представљају кочницу националног развитка. Вотсон је искусног српског политичара оптуживао и за „несталност карактера“ и да „мења мишљење сваких неколико сати, односно да не може да му се верује на реч ни пет минута“. За њега је Пашић био „стари мајстор балканских заплета“.
МОГАО ЈЕ ДА РАДИ СА СВИМА
Међутим, да ли је особа која је у политику ушла са 33 године, била скоро четири деценије народни посланик, 45 година руководила Народном радикалном странком, водила 22 владе, од тога дванаест српских и десет југословенских, 12 пута се налазила на челу министарства спољних послова, председавала Народном скупштином, обављала разне министарске дужности, заиста заслуживала такве тешке квалификације којима га је „частио“ Вотсон. Мишљења смо да је стварност ипак била другачија, односно да се лукави британски научник веома огрешио о Пашића.
Рођен је у Зајечару 1845. године у трговачкој породици. После завршене основне и средње школе у родном месту и у Крагујевцу, студирао је технику на Великој школи у Београду, а у Цириху је завршио техничке студије. Током боравка у Швајцарској дошао је у додир с идејама руских револуционара, а пре свега Михаила Бакуњина. По повратку са студија запослио се у Министарству грађевина. Године 1878. изабран је за професора Велике школе, али је његово именовање поништено због револуционарног деловања и блискости са социјалистима Светозара Марковића. Исте године по први пут кандидовао се у свом родном крају за посланика и изабран је у Народну скупштину. У свом првом говору првенцу пред народним посланицима заложио се за доношење Закона о слободи штампе.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 18. јуна, можете да прочитате цео текст "Никола Пашић – парадигма српске политике"
