Кренимо по добром античком правилу од извора. Презентација кошаркашке игре Николе Јокића у Денверу већ је старту била оивичена сумњом у могућности младића без исцртаних мишићних плочица на телу и „милион“ ишараних бојанки од тетоважа.

Приметили су, са саркастичним тоном, да се испод његовог дреса указује стомачић, ваљда као Николина донета „мама спремила да се нађе сину у туђини“ залиха кад је крочио на амерички континент. Последица шареницe са сомборске трпезе, од шваргли, пихтија, кобаја, крвавица, пита и осталих војвођанских ђаконија. Ни Сомборци не могу све да их наређају.

На првом снимању његовог анатомског атласа у себи су шапутали „како је он тек један од високих, конфекцијских бројева на пропутовању ка статусу епизодисте“. То је била Јокићева стартна позиција, с високим процентом укључене прежаљености.

Потцењивање није добар сарадник. Сериозни амерички проценитељи, који све посматрају кроз његово величанство долар, доцније су се „покрили ушима“. И то траје целу деценију док дугајлија из Сомбора по терену исписује њима недокучиве играчке хијероглифе.

По јутру се, понекад, дан не препознаје, а у Јокићу је, већ тада, унутрашња опруга била затегнута до пуцања. Нису то знали, у том његовом, првом двокораку начињеном у Денверу.

Јокић ради кошаркашки посао као да је последњи војвођански тежак. Он је истовремено фанатични радник и дечак који се с лоптом игра као што је некада чинио с клик-клак играчком.

Денверов „играч више“

Да се разумемо: Јокић је од почетка у кошаркашкој игри видео смисао. А препознавање смисла од њега је истовремено направило играчки дупликат. Тако противници уз грдне муке, чупајући своје натапиране фризуре, никако да установе да ли је човек „плејмеркер или господар висине изнад коша“. Тим Денвера увек због тога, и мимо правила, има играча више на паркету.
А он, разумевајући до последње финесе да све зависи од њега, и талента који никада није висио и био склон паду, с његовог конца рада.

Напротив, ради кошаркашки посао као последњи војвођански тежак. Јокић је фанатични радник и дечак који се с лоптом игра као што је некада чинио с клик-клак играчком.

Од почетка каријере свој модус операнди сажима у реченици, сличној оној коју је Микеланђело под страшним унутрашњим притиском изговорио када је његова монументална статуа Мојсија постављена на увид целом свету. „Проговори“, узвикнуо је велики вајар. Јокић лопти сваке недеље то исто каже.

Све остало су „трице и кучине“, одавно смештене испод маргине Јокићевог схватања игре и живота.

Промена је у америчкој кошарци лако видљива. Ера српског интернационалца вратила је у фокус имагинацију, машту и радозналост. Шта ће више од нас ти Амери, и докле?

Игру мери својим кантаром вредности

Истрпео је витешки почетне отровне стреле. Донео је, готово стидљиво, потпуно нови штимунг човека који се игра, хомо луденса, са основним састојком духа, синтезе брзине мисли коју ће склапати, без интермеца од среде до недеље, с обе стране океана.

Кроз мисаону слагалицу, са сигурношћу реализације идеје, коју ствара тако разноврснo, често проверавајући и тачност физичких закона.

Бићу конкретан и без околишања испод кошаркашке мрежице: он је поцепао у фронцле кованицу „јенкија“: трчим и шутирам.

Заменио ју је парафразом оне Декартове, „мислим, дакле играм и постојим“.
Кошарка се данас, било то неком мило или криво, мери према критеријумима Јокићеве кошаркашке ере, према његовом кантару вредности. Ту више нема дискусије нити амандмана.

У његовом менталном склопу не препознаје се митоманисање, нити епски, нама тако драги, приступ животу. Нема ни рђавог друга, што би казао Цицерон, ината, нити сам код Јокића приметио увек спремну код овдашњих људи „теорију изговора“. Оно што ми је упало у очи, посматрајући његову датост, јесте необичан елемент који се не наглашава, а твори и чини једну од кључних људских карактеристика – појам одговорности. Он ту врсту притиска, неопходну да би био другачији и бољи од мноштва, носи ноншалантно. Готово непримећено. Такву игру игра Никола Јокић.

Кошарка се данас, било то неком мило или криво, мери према критеријумима Јокићеве кошаркашке ере, према његовом кантару вредности. Ту више нема дискусије нити амандмана.

Заправо, кад дубље размислим, од слетања на америчко тло био је спреман да изведе кошаркашку револуцију. Јокић је у већ стереотипној игри, чији је дух побегао из мрежице, кошарци подарио нову, трећу димензију.
Јокић је то извукао из већ спомињаног багажа и постао лидер новог таласа и тренда у светској кошаркашкој фамилији. Исказујем сумњу да би вештачка интелигенција успела да исцрта кошаркашког фото-робота по мери разумевања игре Јокића у односу на такмаце. Зато се начин његове игре тешко прима. Реч је о непоновљивости.

Зачудо, ни српски кошаркаш није мислио другачије када је спустио багаж кошаркашког умећа донет из Србије. „Шта ћу ја овде“, питао се Јокић. Себи је то шапатом рекао кад је видео разгоропађене момке како треште на паркету као да су пуштени с ланца.

Сумња у себе први је знак суочавања са собом, своје истине и реалног сагледавања могућности. Као први и нужни корак ка прихватању искушења које ће га одвести до америчких висина и нове кошаркашке катедре на којој српски доктор кошарке свакодневно држи предавања.

А ферментација Јокића још траје. Знате зашто?

Никад се не зна који ће кошаркашки виц избацити из рукава. Управо због тога човек о којем ову причу, без библиографских података, приводим крају, добија статус уметника највишег ранга. Због себе и нашег бољег, правовременог, истинитог схватања живота, одбацујући сваку помисао да се приклони уобразиљама, лакировкама и фаворизовању полутана који би желели да сви буду по мери њихове просечности. Јокић је одабрао други пут.