Израз „ћаци“ је расистички стереотип чији је циљ дехуманизација политичких неистомишљеника. Када својим присталицама пошаљете сигнал да се више не боре против људи, него против некаквих животиња, ћација, онда им јасно поручујете да су у таквој борби дозвољена сва средства, укључујући и насиље, поручује у интервјуу за Српски недељник Компас филозоф и писац Филип Грбић
Након јавног изношења става да се у Србији данас боље живи био је изложен оштрим критикама и личним нападима. Дешавања 2024. године види као преломни тренутак који га је, како наводи, подстакао да се још одлучније ангажује у одбрани институција, правног поретка и политичке стабилности земље. У разговору за Српски недељник Компас филозоф и писац Филип Грбић објашњава зашто сматра да су економски резултати и институционална стабилност кључни предуслови даљег развоја. Говори и о Видовдану, предстојећим изборима, као и о свом искуству политичких и друштвених подела које повезује са савременим облицима политичког активизма у свету.
Након овогодишњег Видовдана, да ли је у српском друштву више дошло до учвршћивања заједничког идентитета или продубљивања политичких и вредносних подела? Шта нам реакције јавности говоре о стању друштвене кохезије?
Видовдан у нашој традицији означава историјску обавезу и морални избор. У историјском памћењу српског народа је пораз у Косовској бици преображен у узвишену моралну победу. Када Лазар у име целог народа одлучује да се приклони Царству небеском, а не земаљском, он својим избором потврђује чврстину хришћанског опредељења српског народа. Власт и слава су ништавни пред Богом. У срцу видовданске етике почива начело да живот није најважнија ствар у животу.
Политички ентузијазам је сада очигледно на страни присталица Александра Вучића. На терену чисто политичке борбе, слаби су изгледи на успех његових опонената. Блокадерски покрет је почео да се распада оног часа кад је ступио на поље класичне политике
Постоји нешто што је добро и лепо што својом вредношћу превазилази временски интервал између рођења и смрти. Другим речима, постоји идеал због којег вреди умрети. Понашање Срба у историји немогуће је разумети ако се не схвата морални смисао Лазаревог избора. Видовданска етика и данас надахњује Србе, али, као што је то пре 150 година приметио Константин Леонтјев, код Срба је опасно кратак пут од епске узвишености до малограђанске ситничавости. Зато одбрана Косова одавно не прелази границе кафанске сентименталности.
Србија улази у период уочи важних избора. Како бисте описали политички тренутак у којем се земља налази и који ће фактори, према вашем мишљењу, пресудно утицати на исход изборног процеса?
Не смемо да заборавимо да је студентски покрет захтевао изборе тек након неуспелог покушаја државног преврата. Како веровати анонимном револуционарном субјекту када пристаје на демократске процедуре и изборни процес само зато што је био принуђен да се помири са чињеницом да му није пошла за руком насилна, улична смена легитимне власти? Уосталом, представници опозиције који не престају да се улагују студентима отворено најављују да ће избори бити покрадени и да очекују од ЕУ да предстојеће изборе у Србији прогласи нерегуларним. Сва је прилика да ће друго полувреме обојене револуције да почне на дан избора. Недавни политички скупови показали су да је владајућа странка повратила самопоуздање, а да је подршка студентском покрету спласла услед противречних политичких порука. Српска напредна странка и даље има велику предност због своје добре организованости, док експериментална, авантуристичка политика студентског покрета доминира емоцијама у јавном простору. Значај емоција у политици не треба потцењивати. Најважније је да се избегне дубље увлачење западних сила у наше унутрашње несугласице. То би био пут у пакао.
ФОТО: Видоје МанојловићПосматрали смо велики политички скуп 27. јуна у Београду, али и скуп тзв. студентског покрета у Краљеву 28. јуна. Које су кључне поруке са оба скупа оставиле најјачи утисак на вас и шта нам те поруке говоре о политичким стратегијама и друштвеним очекивањима?
Најупадљивији је контраст између та два скупа. Политички ентузијазам је сада очигледно на страни присталица Александра Вучића. На терену чисто политичке борбе, слаби су изгледи на успех његових опонената. Блокадерски покрет је почео да се распада оног часа кад је ступио на поље класичне политике. До тада је деловао непобедиво управо због своје квазирелигиозне грозничавости, карневалске сценографије и празњикаве сентименталности. Чим су тзв. студенти почели да се одређују према кључним питањима од националног значаја, почеле су међусобне трзавице које су изазвале разочараност међу различитим категоријама њихових симпатизера.
Приметио сам да су се после Краљева чак и најватреније присталице студентистичког култа пробудилe у некаквом стању болног политичког мамурлука
Вучић спретно балансира између либералних и националних, прозападних и проруских тенденција у бирачком телу. Супротставити годинама усавршаваном политичком умећу некакав catch-all агрегат противречних и дилетантски формулисаних идеја је бесперспективан подухват.
Поједини интелектуалци са опозиционог политичког спектра критиковали су поруке које су се чуле у Краљеву. Да ли је реч о суштинском идеолошком неслагању, различитим политичким проценама или о нечем трећем?
Приметио сам да су се после Краљева чак и најватреније присталице студентистичког култа пробудилe у некаквом стању болног политичког мамурлука. Дејан Илић, колумниста Пешчаника, који је у фебруару прошле године студенте прогласио буквално свецима, сада им поручује да су паметнији кад ћуте. Ана Мирковић, која се истицала безусловном и неподношљиво патетичном подршком студентима, сада своју мрачну склоност физиогномији примењује на оне који су јој до јуче били идоли, тврдећи да, је ли, и студенти греше јер се префронтални кортекс у потпуности развија тек у 25. години. Нашој омладини су се додворавали превејани и подмукли ласкавци. Моја критика на њихов рачун је можда очински строга али је барем искрена и пуна љубави. Време увек покаже ко је какав.
Да ли су друштвене и политичке околности кроз које је Србија прошла отвориле простор за озбиљну самокритику свих политичких актера? Ко данас показује капацитет за преиспитивање сопствених грешака, а ко остаје заробљен у политичкој искључивости?
Студентски покрет је преосетљив на сваку критику, а то је неспојиво с великим политичким амбицијама. Реч је о својеврсној аномалији којој није лако наћи паралелу у историји. Замислите да методично скривате своја имена, немате лидере, делујете фактички попут тајног друштва, немате програм, изражавате се реториком фраза и општих места и у исто време захтевате безусловну лојалност. С друге стране, СНС, странка која је прошле године преживела најопаснији „стрес-тест“ од свог оснивања, мора да се суочи са чињеницом да ниједне изборе више неће добити тако лако, ослањајући се, по инерцији, на популарност Александра Вучића. У тој организацији има превише људи који су у њу ступили само ради стицања привилегија. Неопходна је трансформација те странке из интересне групе у партију која је јасно заснована на вредностима савременог конзервативизма.
У јавности сте често износили ставове који нису били у складу са доминантним расположењем дела академске и медијске сцене. Шта вас је навело да преузмете тај ризик и како разумете одговорност сваког интелектуалца у политички поларизованом друштву?
Посматрао сам како је 2020. и 2021. године у Америци револуционарна политика заснована на морализму и сентиментализму збацила популарног конзервативног председника Доналда Трампа, човека радикалног дисконтинуитета с вишедеценијским либералним и ратнохушкачким консензусом у најмоћнијој земљи света. Револуционарно насиље које су подржале демократска партија и комплетна академска елита у САД тада ме је запрепастило. У то време сам говорио – обојена револуција се вратила кући. А онда је иста врста параинституционалне револуционарне политике у зиму 2024. године ударила на моју земљу. Упала ми је на радно место, продрла у породицу, загадила пријатељске односе… Морао сам томе да се супротставим. Устао сам у одбрану реда и закона.
Ваша тврдња да се у Србији данас живи боље изазвала је бројне полемике. На којим показатељима и искуствима заснивате такву оцену и због чега сматрате да она изазива толико снажне реакције?
Стопа незапослености у Србији је 2012. године износила скоро 26 одсто, а сада износи приближно 9 одсто. То значи да сада имамо пола милиона запослених више него за време владавине Демократске странке. Просечна плата је од тада порасла са 331 на 1.057 евра. БДП Србије је од тог времена удвостручен. Много је уложено у капиталне, инфраструктурне пројекте. Пословна клима је у Србији неупоредиво боља него пре 14 година. Иако Србија више није земља јефтине радне снаге, она је привлачнија него икада пре за стране инвеститоре који не долазе само са Запада, као у време двехиљадитих, него и из Кине, заливских монархија, Турске, Русије итд. И уместо да економски успех уједини Србију, он ју је поцепао.
ФОТО: Видоје МанојловићОчекујете ли да ће предстојећи избори мобилисати нове бираче или ће се политичка утакмица углавном водити међу већ опредељеним гласачима? Шта би могао да буде одлучујући мотив за излазак на изборе?
Због општег осећања узбуне које је најпре било фабриковано, а онда постало и стварно, очекујем никад већу излазност на изборима. Из апстиненције ће изаћи у једнакој мери присталице власти и опозиције.
У јавном простору често се може чути да грађани који подржавају власт нису слободни грађани, већ поданици. Шта таква реторика говори о квалитету политичке културе у Србији и какве последице може имати по демократски дијалог?
Реч је о расистичкој подели на грађане првог и другог реда. Невероватно је да су том стереотипу склони и они интелектуалци који себе сматрају национално одговорним. Људи отворено говоре о томе како су напредњачки бирачи некакав „друштвени талог“, да је то неписмена, неразумна, поткупљива маса склона ономе што зову „рајетинским менталитетом“.
Платоново дело управо показује колико је дијалог с једне стране чудесан, а с друге стране редак, готово немогућ феномен
Склони су константиновићевском есенцијализму који постулира некакву суштинску неспособност српске културе да се надовеже на тековине модерне западне цивилизације. После сваког изборног неуспеха они кривицу сваљују на наш трпељиви народ који ничим није заслужио те одвратне увреде. Самим тим, логично је то што одбијају упорне Вучићеве позиве на дијалог. Не одбијају они Вучића, него одбијају да се суоче с постојањем његових два милиона и двеста хиљада бирача. Он је персонификација Србије којој не могу да опросте њену незападну европску егзистенцију.
Зашто је у Србији толико тешко успоставити дијалог између политичких противника? Да ли је проблем пре свега у политичкој култури, институционалном оквиру или у начину на који медији обликују јавни простор?
Нема дијалога у атмосфери повишених емоција. Осећања су израз нерефлектованих интереса, пристрасности, идиосинкратичке рањивости. Дијалог подразумева суспензију осећања. Дијалог није политичка, већ филозофска категорија, па чак је и у филозофији прави дијалог ретко кад могућ. Платоново дело управо показује колико је дијалог с једне стране чудесан, а с друге стране редак, готово немогућ феномен. Саговорници морају да напусте границе властите субјективности да би ступили у поље заједничког логоса. Ко је једном доживео то искуство, престаје обичну размену мишљења да схвата као дијалог, то јест разговор. Историја је таква каква је. У јавном простору не побеђују лепше и истинитије идеје, већ оне које су убедљивије. Тако је одувек било.
Ви сте више пута изнели став да су догађаји из претходног периода имали карактер покушаја обојене револуције. Како дефинишете тај појам и који су вас конкретни показатељи навели на такав закључак?
Технологија обојених револуција се непрестано усавршава. Рецимо, блокаде основних школа су чудовишан експеримент који је за сада испробан само овде и не сумњам да ће бити поновљен на неком другом месту у свету. Оно што је заједничко свим обојеним револуцијама јесте морализација политичких разлика чији повод може да буде несрећан случај попут пада надстрешнице код нас или смртни случај приликом хапшења осумњиченог као што је то било у Америци. Битно је да постоји неки догађај после којег свака подршка владајућој партији постаје нешто достојно моралног гађења. Затим се мобилишу улични активисти, ствара се патетична, карневалска атмосфера, тргови постају националне позорнице, а циљ је увек исти – обарање власти путем уличног притиска.
Не би ме нападали да ме нису доживели као претњу за своје позиције и привилегије. Иако долазим из њиховог класног и интелектуалног миљеа, ја никада нисам учествовао у њиховим омиљеним спортовима: левичарењу, мањинарењу, презирању православља и патријархата, куђењу Србије и хваљењу Хрватске која је њихова омиљена летња дестинација
ФОТО: Видоје МанојловићИзраз „ћаци“ постао је једна од најпрепознатљивијих политичких етикета. Како тумачите настанак и функцију таквих етикета у јавном простору?
Израз „ћаци“ је расистички стереотип чији је циљ дехуманизација политичких неистомишљеника. Када својим присталицама пошаљете сигнал да се више не боре против људи, него против некаквих животиња, ћација, онда им јасно поручујете да су у таквој борби дозвољена сва средства, укључујући и насиље. Пошто је у последњих годину и по дана на делу сукоб грађаниста и народа, јасно је да на нивоу значења нема разлике између израза „ћаци“ и „народ“. Реч је о једва прикривеном презиру према народу.
Током претходног периода били сте изложени личним нападима и притисцима. Како сте их доживели и шта они говоре о односу према слободи мишљења у савременом српском друштву?
Не би ме нападали да ме нису доживели као претњу за своје позиције и привилегије. Иако долазим из њиховог класног и интелектуалног миљеа, ја никада нисам учествовао у њиховим омиљеним спортовима: левичарењу, мањинарењу, презирању православља и патријархата, куђењу Србије и хваљењу Хрватске која је њихова омиљена летња дестинација. Ништа ми није тако туђе као ти антикапиталистички сентименти који се изражавају у ситне сате, уз хладан шардоне, по летњиковцима у Истри или на Хвару. Ја сам им одувек говорио шта мислим о њима, разлика је само у томе што су сад почели да обраћају пажњу.
Да ли интелектуалац може да задржи свој ауторитет уколико изгуби интелектуалну независност и спремност да преиспитује сопствене ставове? Како бисте дефинисали интелектуално поштење у данашњем времену?
Време ту не прави никакву разлику. У приватном, једнако као и у јавном животу, човек мора води рачуна да постоји хармонија између онога што мисли, говори и ради. На томе се заснива прави ауторитет.
Да ли сматрате да је улога интелектуалца првенствено да анализира и критикује или да, у одређеним околностима, преузме и директну политичку одговорност? Видите ли себе у некој од тих улога у будућности?
Улога филозофа је у томе да препозна проблем тамо где остали виде нешто што је разумљиво само по себи. Филозоф је мајстор да нешто очигледно претвори у сасвим неочигледно. Међутим, мени је учитељ у филозофији био Платон, коме питање уређења политичке заједнице никада није дало мира. Ризиковао је свој живот и животе својих пријатеља у борби за правичније уређење Сиракузе и других хеленских полиса.
