Суштина српског аутошовинизма најбоље се види у хрватском огледалу. Том антинародном и антинационалном (само)разумевању, пратећој идеологији и њеној паранаучној потки, склони су елитни „учени“ Срби које видим као против дома спремне.

Али његов успон – брзину којом је од појаве на левичарским академским и активистичким маргинама у Београду и Новом Саду, оснаженим губитницима на Осмој седници ЦК СКС, израстао у распршену средњекласну културу аутошовинизма – није могуће разумети ако не уважимо јаловост и кукавичлук елитних, „учених“ српских националиста, његових, декларативно, највећих непријатеља. И она се најбоље види у хрватском огледалу. Корисно је ове путовође српског национализма посматрати као за домовину неспремне.

Касно сам се „уписао“ у српски национализам и мој највећи шок је била количина пасивности, опортунизма и зихераштва у његовим елитним ешалонима, не само интелектуалним и медијским. Андреа Јовановић, марксисткиња која је постала наш водећи левичарски националиста, ефектно је у статусу на „Фејсбуку“ сумирала природу проблема:

„Какво је 90 % српских националиста у овој земљи, ‘комунисти’ нам заиста не требају. Мени је јако жао што се део оних заиста антиимперијалистичких националиста, који виде ствари какве јесу, и даље плаши неких црвених вукова у јагњећој кожи, а истина је да су наши највећи проблеми увек биле црвено-плаво-беле овце у вучјој“.

Позадина оваквог стања се најбоље види ако се не фокусирате на најгоре међу онима о којима пишете, већ на најбољег. А српски национализам данас нема бољег, оригиналнијег и – кад већ говоримо о (привидним) „вуковима“ и „овцама“ – „питомијег“ од Слободана Антонића. У његовој колумни, објављеној на сајту „РТ Балкан“, једног од три руска државна медија која се обраћају публици у Србији, под професорским насловом „Ноохирија и матица“, сместила се, иако му то није била намера, и позадина политичког и идејног удеса српског национализма, скрхане, улупане идеологије која је преко потребна Србији.

„Нека остане забележено и ово: пред прославу 200 година Матице српске, није вређан само владика Јоаникије. Вређани су и физички нападани и остали гости, а међу њима и професори Београдског универзитета, који су организовано дошли на прославу…“

Деструкција Србије, чији је епицентар у Новом Саду, наставља се и после пораза Друге српске обојене револуције. Вођена је спојем две мржње. Једна је мржња према Вучићу... Друга је мржња према Србима, српству и Србији. Спој ове две мржње, проткан веровањем да је Вучић црњи од црног, произвела је најцрње

„Група професора је“, наставља Антонић, „најпре отишла у Матичину зграду, а одатле су пешке кренули до СНП. ‘Прошли смо кроз топлог зеца’, написао ми је један колега. ‘Шта смо синоћ преживели у Српској Атини могло би да се екранизује у хорор серију у три епизоде’, написао је други професор. Једна колегиница је, у више СМС порука, описала како су их псовали, потплитали, вукли за капуте, а њу су чак и шутнули ‘у доњи део леђа“.

Антонић цитира и „старијег професора“: „Морао сам да прођем кроз тзв. студентски шпалир масе људи различите старости, чија су лица избезумљена од мржње, који су бесно изговарали најодвратније псовке, усташке и уличарске слогане, на адресу државе Србије, Српске православне цркве, Матице српске и свих што долазе из Београда“ у, по речима људи из овог продужетка обојено револуционарног „топлог зеца“, „њихов Нови Сад“.

„Исто се десило и на изласку из позоришта. Колегиница се ухватила под руку с другом професорком и пожурила к аутобусу, да би чула: ‘Пошто сте, госпође?’, ‘Крваве су вам руке!’, ‘Багро!’“, цитира даље Антонић у „репортажи“ која, иако није са лица места, показује да има више дара од велике већине новинара у Србији. Следи опис утисака из аутобуса који је уплашене лумене требало да врати у Београд: „Они ударају рукама, гађају камењем…Један долази и каже: ‘У црном сте дошли и само у црном можете да се вратите из нашег града!’“

Антонић наводи још илустрација великог страха и нелагоде неименованих људи из „академског света“ који је, како каже, „миран“ и „неконфликтан“ и живи „кабинетски, с књигама и са људима из књига. Ово је за њих био шок, истинско трауматично искуство“.

Сигурица је реч у коју стаје храброст и борбеност елитних српских националиста. Штета што један оволико храбар народ има толико кукавну елиту

Ту стижемо до првог од два жалосна дела Антонићеве „репортерске“ колумне: „Уплашили су се јер су остали сами, јер нико њихову тортуру није поменуо, а камоли да је осудио. Једни медији су говорили само о Јоаникију, а други како су студенти добили батине…Оно што је професоре уплашило јесте да људи данас овде могу бити понижавани и кињени, при чему не само да то не буде забележено, а камоли осуђено, већ и да то не сме ни да се каже“.

Сме. Могао је то Антонић да каже и у овом магазину, и на многим другим местима, али он то није хтео да каже у медијима у којима је могао – сем у руском, Путиновом. Чини се да се у њему осећа двоструко заштићеним. Чувају га тамо и Путинова „икона“ и повезана српска љубав према „мајци Русији“, али, изгледа, не довољно да би извео важан закључак који се намеће из свега што је „забележио“, и упро прстом у суштину. Вратићу се на то мало касније, када се будем осврнуо на закључак, још жалоснији део његове кастриране колумне.

У егзистенцијалном страху су велике очи, умеју да буду веће него у трауматичном искуству, па могу да разумем да је овај јако мудар, али подједнако страшљив, поносни Србин повукао ручну, одбио да сабере два и два, и можда нехотице, рекао неистину о томе шта се сме.

Наши смо, а он није само на речима и делима јако велики Србин – већ и „дубински“. У Антонићу се сместила баш велика инкарнација кључне одлике нашег културног обрасца – страх од неизвесности који је, наравно не само код њега, склон да проклизава у параноју.

Једноставно, Антонић није сигуран да ће Александар Вучић владати довољно дуго за добро његове (не)моћи да се носи са неизвесношћу, па не чуди да је побркао „не смем“ са „не сме се“. Зато нема његове колумне у овом магазину, и зато га нема у медијима где не само „сме да се каже“ већ где једва чекају да неко каже оно што је написао ушушкан испод Путиновог шињела. Сме се и са жалосним закључком који је његова љубав према сигурици, чини се већа чак и од велике љубави према Србији, извела на крају те „репортерске“ колумне.

Медији који су смели и желели да известе о ономе о чему пише Антонић нису могли да буду испред Матице Српске и зато нису били у прилици да кажу оно што смеју. Људи који раде у њима нису знали оно што је Антонић сазнао од својих дугогодишњих колега и пријатеља.

Ипак, Филип Родић, не само он, у колумни на сајту „Јуроњуз Србија“, осам дана пре Антонића, иако нема изворе какве има Антонић, сумирао је суштину онога о чему се за домовину неспремни Антонић расписао, али што се није усудио да закључи о снагама које су, Родићевим речима које верно одражавају суштину Антонићеве слике богате детаљима, „пљунуле на једну од најважнијих институција свог народа, која је скоро век и по старија од Александра Вучића и која ће га надживети. Под условом да је ти идиоти не униште“.

„Да би се онако протестовало испред СНП-а у Новом Саду потребно је бити или комплетан идиот или комплетан (ауто)шовиниста. Сасвим ми је јасно и да ово све мање везе има са Вучићем, а све више са Србијом. Под условом да отпочетка није било тако,“ написао је у наставку Родић. Војводина је највећи улог у борби која одавно није само политичка.

Антонић, ипак, има олакшавајућу околност. Његов онтолошки страх се наслања на једну „опипљиву“ димензију, која не извире ни из његовог карактера ни из нашег културног обрасца. Не плаши се он Динка који није Шакић и његових (ауто)шовиниста већ њихове националистичке икебане, човека који верује да није само „реинкарнација Његоша“ већ и да је српска Истина; да је српски бог. Не би ме изненадило да је та самоообоженост главни разлог зашто су Антонићеви елитни саговорници одлучили да постану безимени.

Деструкција Србије, чији је епицентар у Новом Саду, наставља се и после пораза Друге српске обојене револуције. Вођена је спојем две мржње. Једна је мржња према Вучићу. У свести „зомбија“ две луксембуршке телевизије, обележена је веровањем да је реч о толико великом „злу“ да је не само оправдано већ неопходно „давити“ Вучића „дављењем“ Србије. Не постоји колатерална штета која је превелика из угла ових људи натопљених нихилистичким бесом. Друга је мржња према Србима, српству и Србији.

Касно сам се „уписао“ у српски национализам и мој највећи шок је била количина пасивности, опортунизма и зихераштва у његовим елитним ешалонима, не само интелектуалним и медијским

Спој ове две мржње, проткан веровањем да је Вучић црњи од црног, произвела је најцрње. Антонић је одлично илустровао како и колико је црно и разорно, али нам, на крају, каже да је само гараво – „црнпурасто“ као и, наводно, све друго што је вредно помена на политичкој сцени у Србији. Зато је ова његова колумна, не једина, истовремено драгоцена и безвредна. Урушио је, и поништио, дубоки страх којим је исписао њене немуште последње реченице:

„Много тога се за ових 25 година променило – и то углавном нагоре. Кривица за то, наравно, није једнако распоређена. Али, она није само на једној страни политичког расцепа. Ко то не жели да призна, не мисли добро ни овом народу, а богами ни себи. Јер, и њему ће колико сутра неко узети да добацује: ‘Пошто сте, госпође?’“

Чак и Антонић, први међу поносно српским јавним интелектуалцима, тим умним „овцама“ у „вучјој кожи“, изнад добра свог народа ставља свој страх од могућности да ће му неко на улици добацити „Пошто си, боте“ – јер је препознао веће зло и разлоге зашто је толико велико. Оно што је поражавајуће је да се Антонић не усуђује да нам то каже ни док пише под руским кишобраном. Сигурица је реч у коју стаје храброст и борбеност елитних српских националиста. Штета што један оволико храбар народ има толико кукавну елиту.

Кривица за оно што се на прослави 200 година Матице српске десило у Новом Саду, у коме је данас и „матица антисрпска“, само је на једној страни. Чињеница да Антонић то неће да каже не одаје само невидљиве амове калкуланства који нагоне путовође српског национализма да се држе слепе улице; политичарења вођеног логиком зицер или ништа. Она нам помаже да разумемо зашто су једина алтернатива Вучићевој власти, таквој каква је, равнодушној према идеологијама, снаге које оличава лик и дело Динка који није Шакић.