Мртва тела су увек имала своје место у политици. Лешеви невиних су на Балкану временом постали моћно политичко оружје, и мртва тела су добила бурне политичке животе
После пада надстрешнице у Новом Саду, политика мртвих тела је метастазирала и постала је главна одлика Друге српске обојене револуције. Боја крви је била боја њене обојености, а две главне осе њеног политичког деловања су биле „увећавање“ мртвих тела, оличено у често бесрамним покушајима да она буду „ботоксирана“ у својој неживотности, и распиривање страсти за новим мртвим телима. Пошто је Александар Вучић победио прошлог новембра, иза ње је остало да тиња веровање да се крв само крвљу избија.
Проблем са сваком некрополитиком је да она не креће само од мртвих тела већ је склона да их активно производи. Наиме, некрополитика је по правилу удвојена политика мртвих тела. Она креће од мртвих тела и жуди за новим мртвим телима. Штавише, протагонисти сваке некрополитике су склони да свој успех замишљају у сликама мртвих тела – стрељаним, некада у Румунији, или обешеним и јаханим, данас у Србији.
Иако оно није увек освешћено, мада стално „помаља главу“, у сваку некрополитику је уткано веровање да су потребне смрти, све се мање поставља питање да ли физичке или политичке, да би могла да буде обустављена текућа политика мртвим телима. Некрополитика „диктира како једни људи морају живети и како други људи морају умрети“, и зато свака политика вођена мртвим телима пре или касније почне да производи нова мртва тела.
Али, жртве некрополитике нису увек, па ни данас у Србији, они које су „пројектовале“ вође и медијске путовође политичке борбе лешевима невиних. Студенткиња Филозофског факултета која је погинула 26. марта жртва је некрополитике чији је и сама била део. Зато је њену смрт корисно посматрати као некрополитичко убиство. Она је жртва политике мртвих тела која је – и обојене револуције су револуције – почела да једе своју децу.
Рекао бих да иза несрећне смрти ове студенткиње стоји један специфичан облик структуралног, индиректног насиља. Насиља које је опипљиво, штавише убиствено, али које нема извршиоца кога можемо именовати. Она је жртва некрополитичке „мреже“ у коју се уплела – могли би рећи „сама“ да није две луксембуршке телевизије и професора са месијанским комплексом који су се крили иза, не само њене, сукње. Још не знамо, али чини ми се да је њена смрт била несрећа – баш као и смрт шеснаест жртава пада надстрешнице.
Али, ту постоји једно велико али. Ако бисмо њену смрт посматрали онако како пад надстрешнице посматра некрополитички култ коме је и сама припадала, онда то није несрећа. Онда је то убиство. По тој логици, која је мени лично страна, не делим је, али коју више није могуће игнорисати, њени саборци више не морају да фарбају руке у боју крви да би биле крваве. Њима су руке крваве. Они су, по критеријуму који нам сами намећу – убице.
После пада надстрешнице у Новом Саду, политика мртвих тела је метастазирала и постала је главна одлика Друге српске обојене револуције
Оно што је кључно, логика на којој је после пада надстрешнице постављена та „мрежа“ нам говори да су онима који су фарбом „крвавили“ своје руке, руке сада истински крваве. Више им не треба фарба. Они су постали оно што су карикирали и первертирали.
Смрт ове студенткиње је „убиство“ у истом оном смислу, и у истој оној мери, у којој су жртве пада надстрешнице жртве „убиства“. Ако је оно било „убиство“ онда је и ово „убиство“. Ако у Новом Саду није била потребна истрага да би „знали“ ко је убица онда ни данас није потребна никаква истрага да би „сазнали“ ко је убица студенткиње Филозофског факултета.
Иштван Рев нам је 1995. године у раду „Паралелне аутопсије“ понудио још један користан путоказ за разумевање злокобне стварности у коју нас је увукао некрополитички култ, који је студенткињу 26. марта одвео у смрт и који не крије да сања још убијања.
Србија је заглављена у „супротстављеним истинама“ о мртвим телима. Не постоји ауторитет који би могао да пресуди између паралелних медијских „аутопсија“. Србија је себе сама, у просперитету у каквом одавно није живела, ако је икада живела, заробила у свету мртвих.
Вердери је „политику лешева“ видела као, између осталог, средство „за преуређивање времена и простора“. У Србији су мртва тела данас алатке деструкције и презира према реду, која се храни својим трајањем. „Леш“ је постао главни српски политички ресурс, дефицитаран из угла некрополитичких зилота; сенка која се надвија над нашим животима.
Мртва тела данас суверено владају делом Србије који је презрео све нас који му се нису прикључили. Учинивши „мртваце“ живим, обезбедивши им „дуги живот“ и одржавајући их у политичком животу, они су презрели животе живих. Чак и оних који су стали уз њих.
Смрт, нажалост, не подлеже директном искуству. Можемо је „схватити само кроз оно што живи чине од ње“. Зато однос према смрти одаје дубину и моралност нашег односа према животу. Али он може да се, као у „блокадерској“ Србији која је убеђена не да је више вредна већ да је овде једина која вреди и завређује да живи, претвори у обожену деструкцију.
Све смо ближе тачки у којој више нема простора за политику, где постоје само мртва тела и њихова моћ која се супротставља живљењу.
ПОЈАМ НЕКРОПОЛИТИКЕ
У Титовој Југославији. У „Филџан Босни“ Алије Изетбеговића, коју је желео да је претвори у Велику Бошњакију, државу од Велике Кладуше до Тутина. У Румунији, земљи која је била уписана у стереотипе као „посебно некрофилна“ на „некрофилном Балкану“, па је послужила као повод Кетрин Вердери да напише најбољу књигу на тему некрополитике.
Појам је увео Ашиле Мбембе је 2003. године, и посматрајући подсахарски контекст дефинисао га је као „потчињавање живота моћи смрти“. Вердери је, пак, приметила да се у Европи појавила „постсоцијалистичка некрофилија“ - и то у изворном, грчком смислу речи „филија“, „наклоности“, „везаности“ за мртва тела. Она је покушала да објасни „како и зашто су кости и лешеви мртвих људи постали политички симболи“, и које су све последице стављања мртвих тела у центар политичког живота или непријатно близу њега.
„Политике мртвим телима“ су у Румунији, Титовој Југославији, затим деведесетих у земљама насталим на њеним рушевинама, биле важне али не и једине осе око којих су се водиле борбе. Иако је била значајна и пре тога, некрополитика је у Србији 3. маја 2023. године, када је један презаштићени дечак у најелитнијој београдској школи обавио безочну егзекуцију својих класно привилегованих другарица и другара, постала једина политика опозиције и њене, често нескривено крвожедне, селебрити и академске „авангарде“.
