Док Вашингтон и Техеран траже пут до трајног споразума, судбина Блиског истока све више зависи од југа Либана. За Српски недељник Компас блискоисточни чвор анализира Хасан Хајдар Диаб, ратни репортер и стручњак за Блиски исток
Када се погледа мапа света Либан изгледа као уски комад земље, на обали Средоземног мора, неретко, због величине, неприметан у односу на државе са којима се граничи. Међутим, историја је више пута показала да се велики ратови, нарочито на Блиском истоку, често одлучују управо на малим просторима, што би могло да буде случај и данас.
Док се свет уверава у крхкост оквирног споразума између Сједињених Америчких Држава и Ирана, а две престонице траже формулу за трајни договор, одговор на питање да ли ће на Блиском истоку завладати мир можда се налази стотинама километара од Ормуског мореуза.
„Израелске одбрамбене снаге су спремене и не повлачимо се. То смо јасно саопштили“
О томе колико је Либан, као једна од кључних тачака преговора између Ирана и САД, важан за постизање трајног мира на Блиском истоку, разговарали смо са Хасаном Хајдаром Диабом, ратним репортером и стручњаком за Блиски исток.
„Оно што је евидентно јесте да се у првој тачки, од 14, споразума између САД и Ирана говори о прекиду ватре у Либану. Зато, не можемо да говоримо о трајном миру на Блиском истоку без мира у Либану“, истиче наш саговорник.
ТАЧКА ПРЕЛОМА
Данас је посебно важан југ Либана који је место укрштања интереса свих актера највеће блискоисточне кризе последњих година. Овај простор Израел види као последњу линију одбране, Иран као упориште свог регионалног утицаја, а Хезболах питање опстанка.
Зато ће управо од одговора на питања да ли ће израелске снаге остати на југу Либана, да ли ће се Хезболах повући и да ли ће либанска војска преузети контролу над тим подручјем зависити не само будућност ове земље, већ и судбина договора између Вашингтона и Техерана.
Све ове тачке биле су у фокусу преговора између Либана и Израела који су вођени у Вашингтону.
Након четвородневних преговора две државе су потписале оквирни споразум који повезује повлачење Израела из Либана са разоружавањем Хезболаха. Договорено је да Израел напусти две области на југу Либана, док би либанска војска постепено преузимала обезбеђивање тог подручја.
Преговори који су довели до споразума између Израела, Либана и САД, требало би да омогуће „будуће договоре“ у циљу постизања ширег мировног споразума.
Саговорник Српског недељника Компас не полаже велике наде у преговоре између Либана и Израела.
„Имамо председника и премијера који су фикуси и који ништа не представљају. Да ли је влада Либана присилила Израел да заустави рат? Није, већ је то Иран урадио. Ова влада Либана нема већинску подршку, а говори о мирним процесима са Израелом и нормализацији односа, то се никада неће догодити у Либану. Илузорно је очекивати да ће Хезболах бити разоружан. “, сматра Диаб.
Решење које Американци покушавају да „прогурају“, либански државни врх је, како ствари стоје, спреман да подржи, док би Нетанјаху домаћој јавности споразум могао да представи као победу. Међутим, питање које се постављало, још док су преговори били у току, јесте да ли Иран и Хезболах у њима виде интерес или чист губитак. Зато је још тада било нејасно, да ли договор између Израела, Ирана и САД, може да буде ефикасан и одржив уколико актери који контролишу ситуацију на терену нису део преговарачог процеса.
Одговор Хезболаха на потписивање споразума у Вашингтону је био баш онакав какав смо могли да очекујемо.
Наим Касем је истакао да Израел мора „безусловно“ да се повуче са свих територија које држи под окупацијом у Либану и одбацио могућност нормализације односа између две земље.
„Израел нема другу опцију осим да се потпуно повуче са сваког центриметра наше либанске земље. Израел мора да оде“, рекао је вођа Хезболаха и нагласио да ова милитантна група неће прихватити никакав споразум који би водио нормализацији односа са Израелом.
„Не прихватамо никакву нормализацију, никакво укидање стања непријатељства, никакве добитке за Израел и никакво делимично присуство на либанском тлу“.
Хасан Хајдар Диаб у разговору за наш лист истиче колико је реално да Хезболах буде разоружан и колио су релевантни „службени“ преговори између Либана и Израела.
ФОТО: REUTERS„Да ли неко од њих може да разоружа Хезболах? Нема шансе. Хезболах је држава унутар државе. На крају крајева војска Либана нема наоружање и од почетка сукоба се повукла. Да ли мислимо да ће таква војска успети да се супротстави Хезболаху. Мислим да основа за тако нешто не постоји. Зато сви ти „службени“ преговори између либанске владе и израела могу да се баце у смеће. Једини преговори који могу да доведу до мира и стабилности у Либану, као и до повлачења израелских снага са југа Либана јесу они које води Иран“, закључује Диаб и додаје:
„Либан је толико комплексно питање. Хезболах никада неће бити разоружан силом.Уколико либанска војска то покуша то ће бити њен распад. Хезболах је, без обзира на тешке ударце које је претрпео од 2023. године, изузетно војно моћан и то су доказали.
КАМЕН СПОТИЦАЊА
Сва је прилика да ће за разрешење овог блискоисточног чвора бити потребно више од дипломатске вештине, јер ситуација на терену компликованија него што се чини на први поглед.
У то смо могли да се уверимо само дан након што су Израел и Либан потписали безбедносни споразум уз посредовање САД, када је израелска војска напала јужни Либан.
Ствар је посебно осетљива због званичног става Израела који су последњих дана износили истакнути чланови Владе.
Министар финансија Бецалел Смотрич истакао је да Израел неће повући своје војне снаге из јужног Либана докле год Хезболах постоји на овом простору. Корак даље отишао је министар одбране Израел Кац.
„Израелске одбрамбене снаге су спремене и не повлачимо се. То смо јасно саопштили. Ни под којим околностима се нећемо повући, а у овом трентуку – што представља политичко достигнуће – не постоји амерички захтев да се Израел повуче из Либана“, рекао је Кац преноси The Times of Israel.
„Оно што је евидентно јесте да се у првој тачки, од 14, споразума између САД и Ирана говори о прекиду ватре у Либану. Зато, не можемо да говоримо о трајном миру на Блиском истоку без мира у Либану“
Диаб у разговору за Српски недељник Компас каже да је Бењамин Нетанјаху, у овом тренутку, највећи камен спотицања споразуму између САД и Ирана и то из „личних разлога“.
„Не ради се о националној сигурности. У Израелу ће се на јесен одржати избори. Његова популарност је пала на најнижи ранг и уколико изгуби изборе судиће му се и његова политичка каријера ће бити окончана. Ја сам сигуран, а о томе говоре и бројни аналитичари, да ни Америка ни Иран не желе рат. Па чак ни земље залива које су заиста претрпеле огромну штету када причамо о нафти, туризму, плину и економији… Читав свет трпи због одлука Нетанјахуа. Иранци су рекли да неће остивити своје савезнике по страни, алудирајући на Хезболах. Пре пар дана су поново затворили Омуси мореуз и присилили Израел на прекид ватре“, каже наш саговорник и додаје да су „све опције отворене, али да од једног човека све зависи“.
„Све зависи од планова и интереса Нетанјахуа. Уколико Израел нападне Либан, Иран ће узвратити и опет ћемо имати проблем са Ормуским мореузом“.
ИЗМЕЂУ ОПАСНОСТИ И БЕЗБЕДНОСТИ
Са становишта Израела ствар је врло једноставна. Хезболах је деценијски трн у оку којег по сваку цену жели да се реши – мора бити разоружан, док његова инфраструктура мора бити укинута. Такође, Либан је за Израел директно питање безбедности која би у већој мери била осигурана уколико би Хезболах био потиснут од границе.
Са друге стране Хезболах је за Иран најјачи савезник у арапском свету и инструмент притиска на Израел. То је демонстрирано више пута, а последњи пут у тренутку када је другог марта ове године Хезболах испалио ракете на Израел као одговор на убиство врховног верског вође Ирана, ајатолаха Алија Хамнеија што је покренуло израелску инвазију.
Диаб сматра да је рат вођен између Ирана и САД у неку руку ујединио ирански народ, иако је амерички циљ био управо супротно.
„Трамп није смео да помисли да ће убиством ајатолаха људи сутрадан изаћи на улице и рушити режим. То код Ирана не постоји. Да је председник САД био упознат са историјом Ирана, да ју је прочитао, он никада не би послушао Бењамина Нетанјахуа и ушао у рат. Пре овог рата били су велики протести у Ирану, након убиства ајатолаха људи су изашли на улице и дали подршку режиму. То значи да их је сукоб само ујединио“, сматра Диаб.
ЛИБАН НИЈЕ ОБИЧНА ДРЖАВА
Међутим, проблем није само у томе што се интереси САД, Ирана и Израела сударају на југу Либана. Поделе постоје и унутар самог либанског друштва, Док једни сматрају да Хезболах представља војну снагу способну да се супортостави Израелу, други инсистурају да на томе да је то задатак либанске војске и подржавају нормализацију односа са Израелом.
Говорећи о друштвеним поделама, Хасан Хајдар Диба који је пореклом Либанац, истиче да је Либан држава која је увек плаћала цену, „од почетка сукоба између Арапа и Израелаца“.
„Нажалост Либан је држава у којој сви воде своје ратове. Гадно је подељен, либанско друштво је доста различито. Данас када би дошао у Либан видео би да постоје људи који фаворизују Иран, који симпатизирају Саудијску арабију, Кувајт, Америку…Имамо друзе, шиите, који су већина. Такође, постоје хришћанске снаге које мрзе Хезболах и Иран и који подржавају споразум између Либана и Израела. Недавно је, пре неких месец дана, рађена анкета која је показала да се више од 90 одсто шиита противи овом споразуму, сунити су такође у великом проценту против. Око 40 одсто друза се противи нормализацији. Када се све сабере рекао бих да је између 70 и 80 одсто Либанаца против нормализације односа са Израелом. Не може се преко ноћи то урадити“, закључује саговорник Српског недељника Компас.
