Деведесете године доносе формалну демократију, стварну некажњивост и медије који из сваког дома прелазе у сваку главу, а поред власти њима управљају и наши страни „партнери“. Појавила су се и транзициона богатства, међу њима и она у власништву НВО барона и контеса, као и савези недодирљивих страних инвеститора
Корупција је деценијама кључна реч српске политике. Није ни чудо. Током протеклих тридесет и шест година прошли смо две транзиције, три сасвим различите фазе приватизације, макар две свеопште реформе – половичне, селективне и репетативне. Поред тога, себи не признајемо да смо преживели један десет година дуготрајан рат, који није био само међунационални и верски, није то била само агресија САД и Немачке, већ и један хладни, споља подстицани грађански сукоб, и поред свега тога бар шест година спољних санкција, од којих три глобалних, у свету невиђених.
Страни агенти, који су још 1992, сакривени у саветнике, нахрупили у југословенску савезну владу, предочили су нашим министрима ту црну алтернативу потпуној предаји. Рекли су: „Ако не попустите увешћемо вам санкције и криминализоваћемо српско друштво“.
Ако нисте знали, теза британског премијера Дизраелија, према којој су „промене неминовне, а у напредним друштвима су сталне“, није могућа ни у савременој Британији. Када су промене биле сукцесивне и успешне трајале су вековима – и то у једној острвској држави заштићеној морима, са огромним становништвом, вековима репресивних владавина које су државни оквир омогућиле, читавим ваневропским светом који су пљачкале и на томе засновале богатство…Када је све то нестало, постале су једна неефикасна, подељена заједница, криминализованих политичара који већ деценијама имају опозицију која је популарнија од њих, заробљени у тоталитарној идеологији коју су сами у доколици измислили, загледани у будуће међурасне сукобе у којима су богати изабрали страну бивших подложника против својих сиромашних сународника. Притом, постали су презадужени, прескупи, обеспамећени…
„Корупција“ је света реч у Србији, зато што је она у српској култури повезана и са приватном својином
Објашњавајући тајну великих богатстава у Сједињеним Државама почетком 20. века, Бил Брајзон примећује како су она била заснована на неплаћању пореза. Транзиције томе и служе – да дође до поделе, односно прерасподеле богатства. Уосталом из хаоса је створена васиона. Русо каже да је друштво настало „када је први човек оградио земљиште и рекао ‘ово је моје’, а други људи били довољно наивни да му поверују“. Ако неко мисли да би државе данашње Европске уније биле нешто више од вишедржавног Пакистана да су се пре само стотинак година држале својих данашњих закона и установа – или не познаје тему или је предуго на плати „европских фондова“. Притом не заговарам неправду и корупцију, већ тврдим да је неморално и коруптивно тврдити да 90 одсто држава планете Земље може да прође читав развој САД, Француске, Шведске или Британије за четрдесетак година, док су их оне без „токсичних страних утицаја“, без од непријатеља наметнутих закона, правих или агентурних окупационих полиција, са много мука пролазиле четири столећа. Притом, од самог почетка уподобљавање несрећних држава-придошлица представљају као посао који је „требало обавити одавно“, а ако не тада онда макар „јуче“.
„Корупција“ је света реч у Србији, зато што је она у српској култури повезана и са приватном својином. Наиме све до краја 19. века, српско друштво чиниле су породичне задруге. Реч је о заједницама више породица у крвном сродству, које воде стари чланови, где се рад и добробит деле, где старе традиције и обичаји управљају животом и том рудиментарном привредном, а поседовање новца је – посебно код појединца – симболично. Пропадање задруге било је постепено, болно и са далекосежним последицама. Нестала је једна култура и моралност, нова је требало да буде изграђена често у анонимности великих градова, дакле без заједнице као моралне кичме и арбитра. Српско друшво је до данас сиромашно, а у односу на ту чињеницу, врло социјално осетљиво. Одатле недостатак дубоке државе – такву ће са релативним успехом изградити тек комунисти, а данас код нас покушавају да је конструишу САД и ЕУ. У таквом друштву увек је повика на корупцију, она је стално преувеличана и по правилу није кажњена.
Српски владари били су скромнији и сиромашнији од велике већине осталих владара. Кнез Милош, чије је богатство имало светске размере, представља изузетак. Ипак, већина богатстава срских владара – од Карађорђа до Петра Другог, не само да је враћена српском народу, већ је често коришћена у хуманитарне сврхе. Управо они наши вадари, који су формално били сиромашни и посвећени повратку на заједничку својину, били су управо бахати расипници. Јосип Броз Тито је тако према званичној пропаганди био без прихода и имовине, ипак поред тога што је све у земљи у стварности било његово, његова формална оставина развлачила се деценијама. Тридесет година после смрти откривено је да је месечно у готовини примао плату у вредости 653.000 данашњих долара! Нису забележене његове хуманитарне активности.
Срби ће се променити када постану способни да уоче нијансе. Разлике између „деструктивне“ и „развојне“ корупције. Она није мала, толико се разликују Нигерија и Сингапур
Деведесете године доносе формалну демократију, стварну некажњивост и медије који из сваког дома прелазе у сваку главу, а поред власти њима управљају и наши страни „партнери“. Појавила су се и транзициона богатства, међу њима и она у власништву НВО барона и контеса, као и савези недодирљивих страних инвеститора. И током савремених деценија коруптивна богатства су поистовећена са имовином. Са једне стране сви су у једном часу наводно „постали милијардери“ (јавност је тако говорила о Милошевићу, Ђинђићу, Динкићу, Тадићу, Вучићу…). Практично за све српске „владаре“ у демократији, чак је и питање становања постало тема можда у највећој мери доказиве корупције.
Десетак година сам био у активној српској политици. Одбијао сам да примим плату за то, нисам имао предузеће, ни послове са стране. Знао сам још тада да културни образац мог народа подразумева да се политичари деле на „добре“ и „лоше“, са тим што велики део грађана размишља од томе који су „им добри“. Такође били они „добри“ или „лоши“ политичари су, за већину Срба без обзира на њихово образовање или иметак, или „лопови“ или „лудаци“. Робин Худ – омиљени српски јунак, чија је једна од инкарнација био Броз (певали су му „ти си крао – нама си давао“) – није био луд!
Срби ће се променити када постану способни да уоче нијансе. Разлике између „деструктивне“ и „развојне“ корупције. Она није мала, толико се разликују Нигерија и Сингапур. Промениће се када они богатији и образованији међу њима смогну снаге да од политике ништа лично не очекују, већ напротив да у некакав политички циљ уложе свој новац. Мали, чак најмањи, он је у политици симбол и множи се са милионима. Никада нисам чуо за Партију независности Уједињеног Краљевства, док мој професор покојни Роберт Андерсон није септембра 2000. отишао на њихово донаторске вече. Донирао им је великодушних 5.000 фунти и руковао се са Нејџелом Фаражом. Вратио се кући осмехнут. Умро је 2015. уверен да је био у праву. Следећа 2016. потврдила је то изласком Британије из ЕУ. Данас чекамо изборе на којима је наследница Јукипа фаворит, док Фараж очекује премијерско место. То је политика, остало су приче. До тада, Срби ће морати да се споразумеју и измире, сложе и протерају стране организације и агентуре. Све то уколико желе демократију, таква каква је – несавршена.
