Колачић од пластике могао би да храни астронауте на путу ка Марсу

Колачић од пластике звучи као научна фантастика, али истраживачи развијају технологију која би отпад могла да претвори у храну за астронауте на дугим свемирским мисијама.

Одлазак на Марс није нимало једноставан подухват. Поред бројних техничких и безбедносних изазова, једно од кључних питања је како обезбедити довољно хране за посаду током мисије која би могла да траје месецима или чак годинама, пише Nautilus.

Што је више залиха потребно понети, то је летелица тежа, а сваки додатни килограм представља проблем када је реч о свемирским путовањима.

ФОТО: Beli Sendot/Shutterstock

Како би пронашла нова решења, НАСА је покренула програм „Дип спејс фуд челенџ“, чији је циљ развој иновативних технологија за производњу хране у свемиру. Идеја је да астронаути могу да производе храну током мисије, без потребе да са Земље понесу огромне количине намирница.

Једна од необичних технологија недавно је представљена на јесењем састанку Америчког хемијског друштва – протеински богат колачић направљен од пластике.

Од рециклаже до колачића од пластике

„Покушавали смо да развијемо технологије за рециклирање пластике и њено претварање у вредније производе. Помислили смо: зашто се не бисмо усмерили на производњу хране? Пластика је угљеник, а храна је такође угљеник“, објаснио је Лахиру Џајакоди са Универзитета Јужни Илиноис.

Рецепт почиње полиетилен-терефталатом, познатијим као ПЕТ. Реч је о једној од најраспрострањенијих врста пластике, која се налази у флашама за пиће, амбалажи електронских уређаја и бројним другим производима.

ПЕТ отпад се најпре комбинује са другим облицима биомасе, попут остатака кукуруза. Потом се смеша подвргава процесу који се назива оксидативно хидротермално растварање. У њему се користе кисеоник, вода и топлота како би се отпад разложио на основне хемијске компоненте.

ФОТО: Adrian Tambo/Shutterstock

Тако добијене материје затим постају храна за квасце. Истраживачи су генетски програмирали ове микроорганизме да производе различите хранљиве материје, укључујући протеине, масти и киселине.

Квасци, осим тога, могу да производе и састојке који дају укус и боју. У рецепту су, између осталог, предвиђени ванила за укус и бета-каротен за боју и као извор витамина А.

Мирис за сада привлачнији од укуса

Када се добијеној смеши додају влакна, скроб и заслађивачи, она се претвара у масу која се потом убацује у машину за 3Д штампање.

Машина обликује смешу тако да подсећа на колачић. Потом се производ загрева у микроталасној пећници. Коначни производ назван је „µБајтс“, односно „микробајтс“.

ФОТО: Design Projects/Shutterstock

Ипак, питање је како такав производ заправо изгледа и, још важније, какав му је укус.

Истраживачи још нису добили одобрење америчке Управе за храну и лекове (ФДА) за званично испитивање укуса. Због тога још нема одговора на питање да ли би човек заиста желео да поједе овакав колачић.

Мирис производа, међутим, добио је позитивне оцене. Поједини људи су рекли да би били спремни да га једу у ситуацијама када су ресурси ограничени, попут природних катастрофа или других ванредних околности.

То можда није најбоља реклама за нову намирницу, али истраживачи наглашавају да је реч о доказу концепта, а не о готовом производу.

Може ли отпад да постане храна?

Иако идеја о колачићу од пластике делује необично, истраживачи у њој виде могућност за решавање два проблема – управљање отпадом и недостатак хране.

Ако би технологија била успешно усавршена, отпадни материјали могли би да се користе за производњу хранљивих производа и на Земљи. То би могло бити посебно значајно у будућности, када се очекује раст глобалне потражње за храном.

Џајакоди наводи да би до 2050. године глобална потражња за храном могла да порасте између 35 и 56 одсто, док би око 30 одсто светске популације могло бити изложено ризику од глади.

Према његовом мишљењу, микроорганизми би могли да буду део решења.

ФОТО: Creativeshoot IDN/Shutterstock

За сада, међутим, колачић од пластике остаје експериментална технологија. Истраживачи још раде на његовом саставу, процесу производње и, наравно, питању које ће највише занимати потенцијалне потрошаче – да ли је такав производ заиста безбедан и укусан.

Ако успеју да усаврше поступак, идеја би могла да добије много шири значај од једне необичне намирнице за астронауте. Претварање отпада у хранљиве материје могло би да постане део технологија које ће истовремено помоћи у смањењу количине пластичног отпада и обезбеђивању хране тамо где је она најпотребнија.

У том случају, колачић од пластике више не би био само необичан научни експеримент, већ пример како би отпад једног дана могао да постане ресурс за будућност.