Ко из сенке напада нашу државу: Шеф аналитике БИА о хибридном рату који се води против Србије

Ова вештачки креирана афера, која није случајно добила тако одвратан и морбидан назив, никако није изолован медијски инцидент, већ обавештајно-субверзивна кампања која је имала разорне циљеве, али је у својој завршници доживела тотални фијаско

    У времену када сви мисле да знају све, од геополитике до рада тајних служби, ретко имамо прилику да чујемо некога ко се тим послом стварно и бави. Не кроз митове, филмове и серије, већ кроз свакодневни рад у систему где одлуке зависе од података, процене и одговорности.

    Од приче о „српској опсесији полицијом“, до питања хибридног ратовања, преко тема попут обојене револуције, афера као што је „Сарајево сафари“ и упозорења на појаве попут „airsoft“ кампова у региону, овај разговор нуди увид у начин на који се безбедносни изазови данас сагледавају и тумаче.

    Саговорник је начелник управе за аналитику Безбедносно-информативне агенције, Реља Жељски, чији је посао да од информације направи процену, а од процене основу за одлуку.

    Постоји кафанска прича да је главна жеља сваког Србина да буде шеф полиције. Тек после ње иде амбиција да се „води Звезда“. Направљена је и митска историографија па је измишљен човек који је књазу Милошу био деснарука за „осетљиве послове“, нека претеча полиције, и обавештајно-контраобавештајног рада по имену Лутовац. Иако знамо да је реална претеча био Миленко Стојковић, умови полицијског рада у Милошевој држави Петар Вуличевић и Аврам Петронијевић, Лутовац је наставио да постоји, иако нема чак нивластито име. Шта мислите како се та мантра појавила и заживела? Да ли је то присутно свуда у свету или, рецимо, у земљама које су изашле из такозваног комунизма?

    У питању је једна од појава које спадају у ред универзалних јер проистичу из саме суштине људске природе. Човек, као најинтелигентније живо биће, настоји да део својих активности, посебно оне које сматра веома важним и деликатним, држи у тајности. Као истовремено и најрадозналије живо биће, понекад инстинктивно, а често веома интересно усмерено, исти тај човек тежи да открије туђе тајне. Кроз историју су се те особине шириле на друштвене групе, заједнице, па и на читаве државе, како на велике, тако и на мале, моћне и слабе, у свим идеологијама и на свим меридијанима. А кад је реч о држави и њеним тајнама, ту више нема простора за мантре, митоманију, нити за било какве наивне импровизације. Јер као што држава није играчка, тако ни њене националне безбедносне, контраобавештајне и обавештајне службе, специјализоване за чување сопствених, али и за откривање туђих државних тајни, нису произвољне скупине знатижељних и ентузијастичних појединаца, већ јасно и строго хијерархијски устројене институције, које морају бити сачињене од врхунских родољуба и професионалаца.

Српске службе су будне и веома фокусиране, а безбедност грађана Србије, али и српског народа у региону, биће сачувана.

    Ти људи се формирају, сазревају, граде и расту на раменима својих славних предака, те ми је изузетно драго што сте у Вашем питању споменули пример Аврама Петронијевића. Пре готово две деценије, у току израде магистарске тезе о нашој држави и народу у вртлогу револуције 1848-1849. године, са дивљењем сам читао оригинална архивска документа и рукописе како су Петронијевић и тадашњи министар унутрашњих послова Илија Гарашанин пре готово 180 година организовали обавештајне и контраобавештајне операције у Кнежевини Србији и широм Европе. У тим прегнућима сам јасно видео заметке формирања прве српске тајне службе, институционално заокружене 17. октобра 1899. године кроз Одељење за поверљиве полицијске послове, чију светлу традицију, дугу ево безмало 127 година, данас поносно наставља Безбедносно-информативна агенција са свим њеним припадницима.

    Ви, нисте шеф полиције, нисте ни полицајац, али сте Шеф аналитике БИА – бирократски прецизно „Начелник управе за…“ – те сте ипак “second best”. Како вам је посао аналитика, да лису послови ваших колега са истим „ратним распоредом“ слични?

    Најпре, морам да напоменем да ми у српској Безбедносно-информативној агенцији не видимо себе и никада се нисмо видели као “second best” или како се на нашем лепом језику каже „првог до првога“, у било ком смислу. „Сребрну медаљу“ ћемо прихватити тек кад нам покажу неког бољег и кад се са тим бољим поштено одмеримо, како на оперативним, тако и на аналитичким пословима. То доказујемо и када су у питању релације са нашим колегама из иностранства о којима говорите, било кроз партнерску сарадњу, било кроз односе који су све само не пријатељски. И према једнима и према другима, увек се трудимо да наступимо максимално одговорно, поштујући професионалне квалитете чак и највећих противника, наравно, уколико их као такве поседују. Истовремено, највише волимо кад противници нас потцене, као што то надмено понекад чине и у актуелним временима, јер нам то омогућава да их убедљиво победимо.

Човек, као најинтелигентније живо биће, настоји да део својих активности, посебно оне које сматра веома важним и деликатним, држи у тајности. Као истовремено и најрадозналије живо биће, понекад инстинктивно, а често веома интересно усмерено, исти тај човек тежи да открије туђе тајне

    Што се послова колега из страних служби тиче, поуздано знамо да у примени наших „занатских начела“ постоје бројне и трајне сличности, али уочавамо и значајне разлике, проистекле из специфичности актуелног безбедносног амбијента у којима наше службе функционишу, ризика и претњи којима смо изложени, као и из наших кадровских потенцијала, степена експертизе који смо постигли, материјално-финансијских ресурса које државе улажу у наш рад, итд. Логично је да ће службе чије државе воде ратове, државе чије су темељне вредности и најважније институције нападнуте кроз покушаје спровођења обојене револуције и које су изложене сложеним хибридним ударима, поступати другачије у сопственим офанзивним и дефанзивним операцијама, него оне које су лишени тих изазова.

ФОТО: Видоје Манојловић

    Џорџ Буш Млађи и његов потпредседник Дик Чејни је, после 9/11, када је увео Homeland Security, рекао да се безбедношћу САД бави чак 49 служби и да је то хаос који треба да се уреди увођењем те капе као што је наведена агенција. Ми нисмо ни велики ни богати као Америка, али, питање се, без обзира намеће, да ли треба имати више паралелних служби које се као на тржишту намећу извршној и законодавној власти и такмиче или је бољи централизован приступ?

    Ако погледамо конкретно пример САД, приметићемо да је традиција њених најважнијих служби – ЦИА и ФБИ, од неколико година до неколико деценија краћа од наше, и то је чињеница вредна поштовања. Истина је да је терористички напад на Америку 2001. године довео до темељног преиспитивања дотадашњег начина организовања и функционисања њеног обавештајно-безбедносног система, као и до бројних промена у том сегменту. Када говоримо о нашим искуствима, ако узмемо у обзир и две војне службе ВБА и ВОА, односно њихове претече, ради се о 150 година дугој историји, кроз које су наше три институције, као неодвојиви део државе, пролазиле кроз бројна искушења, укључујући и два светска рата, геополитичка превирања, ломове, прекомпозиције, итд. У свим тим догађајима оне су се прилагођавале, јачале и реформисале, те је садашњи концепт директна последица тог континуираног развоја и као такав у актуелном безбедносном окружењу оптималан и најлогичнији.

    Назив ваше управе садржи „.. за аналитику“. Синтетике без аналитике нема, али где је синтетика? Да ли се ви бавите њом, или се држите начела да је то посао извршне власти? Односно, да ли службе власти достављају шта знају и како то разумеју а власти потом повлаче потезе или ви предлажете и потезе?

    Као и све друге савремене службе у свету, и наша има могућност и слободу, па и обавезу да своје аналитички обрађене информације обогати закључцима и предикцијама. Међутим, треба имати у виду да највише државно руководство често на исту тему добија већи број извештаја – од свих служби понаособ, надлежних министарстава и сл. Свака од институција сагледава ситуацију из свог угла, док државни врх мора испред себе имати анализе свих углова. На основу тог свеобухватног приступа, политичка власт у свакој држави може најбоље да види најширу слику и у складу са тим донесе кључне одлуке.

    Када је избио најновији блискоисточни рат обавештајна заједница – у овом случају оличена у DIA (Defence Intelligence Agency) – се одмах потрудила да објави у NYT своје резерве које се односе на брзу промену режима у Техерану и могућност потпуне ерадикације одбрамбене моћи Ирана. Ако новине нису довољне, онда је објављена чак и књига о састанку Натанјахуа, Трампа и Здруженог генералштаба и то четири дана после избијања рата.  Да ли је ово најава учешћа  обавештајне заједнице и као друштвеног чиниоца?

    Многе обавештајне и безбедносне службе понаособ, а у ширем контексту и обавештајне заједнице, и до сада су биле више него релевантан и важан друштвени чинилац, али су најчешће остајале дубоко у сенци догађаја и процеса. Нова времена носе и нове обичаје, које најчешће диктирају и усмеравају највеће светске силе и њихове службе. На нама као аналитичарима је да их правилно разумемо и оценимо, а на одговорним државним руководствима је да увек пронађу најделотворнији начин како да сопствене службе искористе за реализацију националних интереса. Када је реч о српским службама, ми на сваком кораку осећамо подршку, поверење и значај који нашем раду придаје српски државни врх. То је истовремено и највећи подстрек за нас јер, као што и само наше име каже, ми не одлазимо на посао да бисмо радили, него да бисмо служили. Коме? Искључиво и само Србији и српском народу.

ФОТО: Видоје Манојловић

    Шта је у вашем раду, у смислу обима, доминантније, мешање спољњег фактора у нашу политику, трансфер наркотика и оружја или тероризам што је, рецимо, опсесија свих западних служби?

    Обим, садржину и темпо нашег рада увек диктирају безбедносне претње које се надвијају над нашом државом и народом. Овде је при томе важно нагласити да вектори тих претњи најчешће нису праволинијски и једноставни јер, примера ради, спољни фактор за дестабилизацију унутрашњих прилика у једној земљи може посегнути и за „услугама“ терористичких структура и организованих криминалних група. Такође, и методе носилаца безбедносног угрожавања могу бити разноврсне, што смо најбоље могли видети у марту прошле године, када су екстремистичке структуре у нашој земљи, у јеку неуспешног покушаја спровођења обојене револуције, прибегле припремама насилних аката са елементима тероризма према државним институцијама. У погледу облика безбедносних претњи које сте споменули у Вашем питању, могу да истакнем да је, захваљујући успешним акцијама наших служби и МУП Србије у протеклим годинама, опасност од тероризма сведена на минимум, а најзначајније криминалне групе или разбијене или у значајној мери пасивизиране. Стога се може извести закључак да је очување унутрашње безбедности кроз супротстављање хибридним ударима усмереним на изазивање обојене револуције, обилато потпомогнутим из иностранства, у протеклом периоду био наш апсолутни приоритет.

    Како у БИА процењујете случај тзв. „Сарајево сафари“ – да ли је реч о изолованом медијском инциденту или делу шире стратегије деловања против Србије?

    Та вештачки креирана афера, која није случајно добила тако одвратан и морбидан назив, нити је случајан тајминг који је изабран за њено пласирање, никако није изолован медијски инцидент, већ је у питању „медијски метак“ који је са јасним субверзивним и деструктивним циљем испаљен на Председника Србије, нашу земљу и народ у целини. Реч је о само једном у спектру оруђа за вођење хибридног рата против Србије током протеклих годину и по дана. Прецизније, тај рат траје много дуже, али је у времену које сам споменуо он постао отворен и огољен.

    Рекли сте да је циљ те приче „дехуманизација председника и урушавање поверења у институције“. Како се такве операције конкретно спроводе у пракси?

    Средства која се користе за спровођење хибридних операција су толико разноврсна и бројна да су буквално омеђена само границама маште оних који их организују и реализују, а то су најчешће офанзивне и агресивне обавештајне службе. У конкретном случају, организатори нису били ни довољно способни ни довољно маштовити, јер су као „извођача радова“ изабрали психички лабилну особу која се лажно представља као новинар, а заправо је део хрватског обавештајног подземља, која је спремна да за новац учини све што се од ње тражи, али то чини на аматерски и недорастао начин, са готово комичним фалсификовањем „докумената“ и укључивањем управо трагикомичних лажних сведока. Другим речима, у питању је обавештајно-субверзивна кампања која је имала разорне циљеве, али је у својој завршници доживела тотални фијаско.

Дубоко у 21. веку, допушта се да српски народ на Косову и Метохији буде најугроженија заједница у Европи после људи обухваћених руско-украјинским конфликтом

    Иако су такве операције обично сложене и потпуно тајне, када се о њима располаже релевантним информацијама и када се те информације правилно анализирају, закључци делују чак једноставно. У процесу дехуманизације Председника Републике пласирала се прича која је од њега у очима домаће и међународне јавности требало да начини својеврсног „монструма“, убицу или помагача убица. Као таква, његова политичка функција, па и његова личност у својој суштини, требало је да изгубе сваки легитимитет. Дакле, покушава се створити утисак недостојности за било какву, а нарочито за најодговорније државне функције. При томе се тако нешто чини у предвечерје парламентарних избора у нашој земљи. Шта то треба да значи? Да је одређена страна држава (или државе) проценила да је за њене интересе боље да на челу Србије буде нека друга политичка фигура,  којој преко инструмената и сарадника обавештајне службе (или служби) треба пружити конкретну медијску помоћ, овога пута тако што ће се радити на умањивању политичког угледа и капацитета Председника Србије, као и политичке опције коју он предводи и симболизује. Као што видите, сложен обавештајни алгоритам може добити релативно једноставно разрешење.

    Домагој Маргетић је заиста маргинална фигура па пре можемо да се увредимо што су таквог „фијука“ послали на нас. Дакле, ствар је безначајна. Међутим, нас занима нешто друго. Ово је, у мом сећању један од првих јавних наступа врха службе. Да ли је то знак промене у култури обавештајно-контраобавештајног рада или како то Американци зову, обавештајне заједнице?

    Одговор на Ваше питање је делимично садржан и у претходним редовима. Било је потребно домаћој, али и страној јавности професионалним језиком служби објаснити обавештајно-субверзивну природу, позадину и прикривене циљеве овог случаја. Такође, било је то и специфично изражавање „захвалности“ страној служби (или службама) што су нас потценили у мери довољној да их убедљиво потучемо и на домаћем и на „гостујућем“ терену.

    Где је граница између слободе говора и организоване дезинформационе кампање? Да ли су овакве кампање координисане из иностранства и како се то утврђује?

    Границе су у овом случају више него јасне. Лажни новинар, проскрибован чак и у новинарским круговима сопствене државе Хрватске, вишеструко осуђиван и тамо и у иностранству, ухваћен више пута као директан спроводилац дезинформационих кампања… Мислим да је сасвим довољно. Ова кампања је, и за то поседујемо необориве доказе, вођена и координисана из иностранства. Компликовано је у једном интервјуу описивати и објашњавати методологију коју службе примењују да би то утврдиле. Али за почетак се увек размишља о следећем – коме у иностранству тако нешто може ићи у прилог и коме у нашој држави то може донети корист? Све остало је ствар професионалне технике, стрпљења и напорног рада.

    Како држава треба да реагује – јавно, правно или кроз контраобавештајни рад?

    Озбиљне државе као што је наша увек реагују на начин који треба да најбољим путем доведе до жељеног циља и ефеката. Закономерно, комбиноване методе најчешће дају најбоље резултате, а саме методе се бирају у складу са особеностима сваког случаја понаособ.

    У медијима су се појавиле информације о екстремистичким групама које делују под маском airsoft клубова у региону – колико је тај феномен безбедносно озбиљан?Да ли постоје индиције о повезивању таквих група са ширим екстремистичким мрежама?Како се разликује „хоби заједница“ од потенцијално опасне структуре?Да ли постоји опасност прелива таквих активности на територију Србије?

ФОТО: Видоје Манојловић

    Овај сет питања већ годинама спада у ред тзв. живих тема у раду обавештајно-безбедносних служби и морам Вам одати признање на њеном детектовању. О „живим темама“, разумећете, треба говорити обазриво и без превише детаља. Зато ћу изабрати приступ који одмах води до најважнијег закључка – српске службе су будне и веома фокусиране, а безбедност грађана Србије, али и српског народа у региону, биће сачувана.

    Завршили сте факултет за три године са просеком 10 – колико вам је академска методологија помогла у обавештајном раду?

Будући да је аналитика од свих послова обавештајно-безбедносних служби најприближнија научном раду, академска методологија је била од неизмерне користи. Међутим, неће Вас зачудити ако Вам кажем да ми је истовремено рад у аналитици Безбедносно-информативне агенције изузетно много помогао у мојој научној каријери. Укратко, у питању је савршен спој теорије и праксе.

    Како историјско образовање утиче на анализу савремених безбедносних изазова?

    Како бих сликовито одговорио, послужићу се једним од Ваших претходних питања и једним историјским примером. Споменули сте airsoft клубове у региону, а прва асоцијација која се појавила код мене као доктора политичких и магистра историјских наука била је Немачка између два светска рата и „креативни“ начини које је користила како би заобишла и превазишла забране и ограничења у погледу наоружавања и војног обучавања које су јој поставиле силе победнице у Првом светском рату. Између осталог, то је чинила и преко различитих удружења која неодољиво подсећају на клубове које сте споменули. И сви знамо како се то завршило. Зато и знамо шта треба да радимо данас и у будућности са сличним појавама. Речју, историјско образовање и искуства из претходних времена, уколико се правилно ставе у функцију заштите националне безбедности, могу бити добра подлога и алат за аналитички рад.

    Шта разликује доброг аналитичара од просечног?

    У најкраћим цртама: натпросечна љубав према мајци Србији, натпросечна мотивација да јој се служи, натпросечна интелигенција, ерудиција и радна етика.

    Колико је интуиција важна у односу на податке?

    Тешко је правити егзактна поређења између рационалних и ирационалних категорија, али моје дугогодишње искуство у раду са аналитичарима показује да значајан део најбољих међу њима чине колегинице. Уверен сам да се, између осталог, то може довести у везу и са интуицијом.

Грађани често немају осећај да су изложени информационим операцијама усмереним на наношење штете и њима и њиховој држави. Управо у овом прикривеној особини лежи и највећа опасност од информационих операција

    Колико се безбедносни изазови данас разликују у односу на пре 10–20 година?

    До тектонских промена у савременој безбедносној архитектури у протеклих неколико деценија је дошло неколико пута, да споменемо само најважније: завршетак Хладног рата и распад СССР-а, већ споменути терористички напад на САД 2001. године, пандемија ковид-19 вируса… Као што се из набројаног види, за разлику од претходних епоха, највеће безбедносне претње су све мање биле војне, а све више „невојне“, односно хибридне.

ФОТО: Видоје Манојловић

    Шта подразумева „хибридно ратовање“ у пракси – можете ли дати конкретан пример?

    Не треба тражити конкретнији и савременији пример од онога што се у последњих годину и по дана догодило нашој земљи. Штавише, у неуспешном покушају обојене револуције код нас могу се уочити и модалитети хибридног ратовања који до сада нису виђени у другим државама. Невојним средствима извршен је удар на саме темеље српског друштва, стварана је атмосфера антагонизовања политичких неистомишљеника до мере да су креатори обојене револуције као једино „решење“ српском народу нудили аутодеструкцију све до изазивања грађанског рата, при чему је највећи удар задат будућности српског народа. То је учињено атаком на наш образовни систем, нашој младости је брутално „отета“ најмање једна година школовања на свим нивоима, нарочито на српским универзитетима. Тиме је, кумулативно гледано, почињен својеврсни злочин над оним што је највећа драгоценост и интерес сваког друштва и државе, а то је будућност наше деце. Ко је у томе учествовао несвесно, постао је пуко оруђе у рукама креатора хибридног рата против Србије. Ко је то чинио и чини свесно, треба на себи трајно да носи жиг издајника националних интереса.

    Који су највећи безбедносни ризици за Србију данас?

    Апсолутно највећи је квазидржавни терор који органи лажне „државе Косово“ спроводе над српским становништвом и институцијама у нашој јужној Покрајини, суштински несанкционисан од стране међународне заједнице. Дубоко у 21. веку, допушта се да српски народ на Косову и Метохији буде најугроженија заједница у Европи после људи обухваћених руско-украјинским конфликтом.

    Сваки други ризик понаособ није посебно изражен и велик у тренутним околностима, али могућност њиховог функционалног повезивања у будућности мора бити увек у нашем фокусу. Као што сам већ напоменуо, сваки покушај употребе насилних, па и терористичких метода за остваривање партикуларних политичких циљева, а пре свега за долазак на власт уз помоћ „улице“, а не на изборима, је потпуно недопустив. Такође, високо међу приоритете стављамо и покушаје подривања економске и енергетске безбедности, опет са циљем урушавања друштвено-политичке стабилности у земљи.

ФОТО: Видоје Манојловић

    Да ли су информационе операције постале опасније од класичних војних претњи?

    Свако ко је, као српски народ, искусио ужасе рата, зна одговор на ово питање. Међутим, грађани често немају осећај да су изложени информационим операцијама усмереним на наношење штете и њима и њиховој држави. Управо у овом прикривеној особини лежи и највећа опасност од информационих операција. Такође, треба имати у виду да су оне често „верни пратилац“ војних претњи, да служе за припрему терена пре извршења војног напада, убијање борбеног морала нападнуте војске и народа током сукоба, као и за повећавање ефеката агресије када се она заврши.

    Како мала држава може да се брани од глобалних информационих кампања?

    Не могу да говорим у име малих држава, али сам сигуран да им није лако. Са друге стране, Србија, као најзначајнија држава у нашем региону, која принципијелно и снажно чува своје суверено право да на унутрашњем и међународном плану доноси одлуке које су најбоље за српски народ, свакодневно је изложена таквим кампања, о чему је већ било речи у овом интервјуу. Као једна од важних линија одбране може се навести потреба да све надлежне институције, у оквиру својих задатака, откривају и документују дезинформативне атаке и развијају отпорност на њих, те да о таквим кампањама на адекватан начин информишу јавност како би и она стекла својеврсни имунитет на неистине.

    Шта заправо ради Управа за аналитику у БИА – како изгледа ваш свакодневни посао?Како изгледа процес – од информације до закључка који иде државном врху?

    Управа за аналитику БИА свакодневно од оперативног сегмента службе добија велики број информација које систематизује, адекватно обрађује, оцењује и процењује, укршта са подацима добијеним од страних партнерски служби, информацијама из јавно доступних извора, итд. те на основу њих сачињава различите врсте аналитичких докумената које доставља руководству службе, на челу са директором. Он је тај који опредељује које ће информације даље отићи државном врху. Такође, државни врх преко директора захтева од службе одређене информације које су му неопходне за доношење одлука, те у тој повратној спрези аналитика учествује у извршавању добијених задатака.

    Колико је БИА дигитализована – да ли користите вештачку интелигенцију у анализи? Да ли се данас више ослањате на класичну аналитику или на савремене технологије?

    БИА и аналитика као њен интегрални део пажљиво прати и усваја све модерне технологије које могу допринети ефикаснијем и квалитетнијем извршавању задатака. За то у нашој служби постоје посебно обучени стручњаци, чији је кључни циљ да развијају наше унутрашње техничке капацитете и на тржишту проналазе софтверске алате који могу бити корисни, а да их затим тестирају и прилагођавају нашим специфичним потребама.

    Како неко постаје аналитичар у БИА – које квалификације су кључне?

    Аналитичар БИА мора бити факултетски образован, са академским профилом који је служби потребан за извршавање конкретних аналитичких задатака. То су пре свега области политичких, правних, безбедносних и економских наука. Лично, сматрам да колега који долази у аналитику пре тога треба да стекне оперативно искуство, али се у пракси показало да изванредни аналитичари могу бити и млади људи који су у нашу Управу дошли директно са факултета. И у једном и у другом случају, од круцијалног значаја је менторски рад, у коме се нови аналитичар везује за искуснијег колегу, који га сигурном руком води кроз све фазе радног процеса. Од великог су значаја и специфичне обуке које наша Агенција за своје припаднике организује самостално или у сарадњи са другим државним органима и страним партнерима.

ФОТО: Видоје Манојловић

    Да ли су филмови и серије о обавештајцима ближе истини или митологији?

    Велике су квалитативне разлике између различитих документарних и играних садржаја на ову тему. Данас се на интернету може пронаћи цео спектар – од заиста тачних и корисних до потпуно баналних и неупотребљивих садржаја. Сматрам да им стога треба приступити критички и пажљиво, али и да их не треба избегавати. У том смислу ћу навести један занимљив пример – као веома младом припаднику БИА  дошао ми је у руке обиман годишњи извештај о раду Службе из 80-их година прошлог века.

Многе обавештајне и безбедносне службе понаособ, а у ширем контексту и обавештајне заједнице, и до сада су биле више него релевантан и важан друштвени чинилац, али су најчешће остајале дубоко у сенци догађаја и процеса

У одељку који је био посвећен саветима и налозима руководиоцима како да повећају професионалне капацитете припадника, стајала је и реченица да им треба препоручивати добре књиге, филмове и серије са „обавештајном тематиком“, како би развијали маштовитост и инвентивност у раду.

    Колико је ваш посао стресан и како се носите са тим притиском?

    Рад у аналитици, као и у свим другим деловима српске службе је истовремено и тежак и диван. Он је увек ствар личног избора и чврсте одлуке да се на том месту служи Отаџбини, чије највише руководство објективно информишемо док њу пристрасно волимо и то отворено признајемо. Били бисмо неискрени када бисмо говорили да наши дани и ноћи нису стресни, али све то престаје када знамо да је испред нас будућност наше деце, а иза нас Србија.