За Србе кажу да су револуционаран народ. Историја сведочи у прилог овој тврдњи: стотине буна, десетине устанака – против туђина и својих; две револуције – национална и комунистичка, обе више аутохтоне него увезене
Народ бунтовника и сањара. Као и потмулих незадовољника који понекад руше оне које су управо уздигли.
Пре нешто мање од четири деценије књижевник Добрица Ћосић разговарао је са тада младим филозофом Зораном Ђинђићем. Било је то време „Догађања народа“. Двојица опозиционара су ћутке гледали пренос неког од великих зборова које је тадашњи режим организовао широм Србије. Ђинђић је изразио забринутост да се око Милошевића ствара нова диктатура. „Не познајеш ти српски народ…“- одговорио је Ћосић секући печену паприку. „… Кад осете шта је у питању свргнуће сваки диктаторски режим.“
Помало је та теза била натегнута, већ и због искуства Брозове ере. Неке геополитичке датости немогуће је променити само народном вољом. Ипак, Милошевић се одржао пуних тринаест година и изгубио је валаст на изборима које је организовао његов режим.
Промене власти у Србији биле су честе од успоставе вишестраначја 1881. и парламентарне владавине 1888, до данас. Великом већином власт су мењали моћни домаћи и страни, али по правилу неуставни фактори. Довољно је рећи да се током Златног века српске демократије само једном (1905 године) догодио случај да влада која распише изборе исте и изгуби. У наредних 95 година – до 2000. године – то се није догађало. После промена 2000. власт је на тај начин смењена свега три пута. Треба рећи и да је српска демократија, колико год њен народ био немиран и бунтован, била опрезна и спора још у време када су Срби у просеку имали двадесет и осам година, а камоли данас када је тај просек две деценије старији.
За читаву моју генерацију СПС, који је наследио Савез комуниста Србије и ССРНС/Ј, њихове кадрове и богатства, био је диносаурус који је нашу државу заробио у прошлости, наметнуо јој национални пораз и статус парије
Никада у српској историји власт није била промењена мирним путем а да нова влада није изникла из претходне!
Народ братоубиства, последњег династичког рата у европској историји, који је и данас кобно подељен око Јосипа Бриза Тита (!), што је водио рат са НАТО-ом а имао две безмало подједнаке политичке фракције и који је изнедрио опозицију способну да окупи 300.000 демонастраната а немоћну да победи на изборима, никада није створио истинску алтернативу влади која је макар и формално победила на некаквим изборима.
Народна радикана странка прва је масовна политичка партија на Балкану и прва политичка љубав српског сељака. Иако велика и дуговека, неспретна и анархоидна у својим почецима, она није имала такмаца у чиновничким странкама које је развластила ни у социјалистичким партијама које су јој конкурисале. Так када се сама поделила на већински НРС (старе радикале) и Самосталну редикалну странку (самосталце), срушен је, мада тек делимично, њен политички монопол. Самосталци, који ће касније бити стожер Демократске странке, нису имали никакве шансе и ретки су и кратковеки били њихови кабинети без радикала.
Комунистичка партија Југославије никада не би победила на било којим изборима у Југославији или Србији. Она је придобила једно поколење, најбројније до тада, младо и „за пијесму створено“ што би рекао Његош. Генерацију која је прихватила оно што би нашем народу ионако наметнуле Велике силе мотивисане гигантском победом Црвене армије. Ипак, када су хтели да изађу на изборе, комунисти су покушали да пацификују опозицију а себе одену у Народни фронт, у коме су окупили предратне политичаре који су им били донекле прихватљиви и већином били спремни да сарађују до сопственог политичког порицања. У сваком случају комунизам је постепено ишчилио, али велика, мастодонтска свенародна партија као идеал није. За читаву моју генерацију СПС, који је наследио Савез комуниста Србије и ССРНС/Ј, њихове кадрове и богатства, био је диносаурус који је нашу државу заробио у прошлости, наметнуо јој национални пораз и статус парије. Сви ми веровали смо да „не може бити Свет крив“ и да смо негде као народ погрешили. Тужна искуства сакција, ратова, стране агресије и бруталне судбине српских председника вођа Милошевића, Ђинђића, Тадића, Коштунице, Тадића… научили су нас да нисмо били у праву. Да је којом несрећом било по нашем, Србија би 1991. и 1992. доживела судбину оновремене Грузије. Поред свих непријатеља – дивљих национализама суседа (нацистичких штићеника из 1941. године), мржње њихових спонзора који су на Србију свалили кривицу за столеће дуготрајних сопствених несупеха – против „демократске владе“ била би и „дубока држава“.
Онај ко жели да победи мора бити националан и инклузиван – мора да окупља уместо што тера од себе
Пети октобар је баш доказ ове тезе. Трећина од осамнаест странака ДОС-а тек су годину или две били у стварној опозицији Милошевићевом режиму. Остали су, са изузетком Коштунице, били морално врло флексибилни. Многи данас грде прелетаче. Размислите колико су Брозова дипломатија или армија биле могуће без старих кадрова, те колико их је и уз коју цену преузео. Министар спољних послова ДОС-ове владе тврдио је да ће на крају првог мандата остати настарији по годинама у министартсву, али је после само неколико месеци разумео да то не само да не би користило држави, већ би штета била толика да је питање да ли би таква установа једног друштва са мањком младих људи уоште опстала. ДС је победио ДСС (2007-2008) са позиција власти, а око 75% чланства обе странке чинили су они који су потписали партијске књижице после октобра 2000. године.
Избори су зато данас једини пут. Онај ко жели да победи мора бити националан и инклузиван – мора да окупља уместо што тера од себе. Чак и ако уз помоћ из иностранаства буде извршен некакав пуч, то ће бити само привремено дато стање, наше политичке традиције вратиће ствари на старо, како је у овим тешким спољнополитичким приликама једино и могуће. Алтернатива том стању није вибрантно политичко друштво у ком се владе и партије смењују на четири године, већ диктатура спољашна или унутрашња, данас немогућа без подршке српских непријатеља.
