За нешто више од две деценије Хути су прешли пут од локалног зејдитског покрета (умерени шиитски ислам близак сунитима) на северу Јемена до војне организације способне да угрози један од најважнијих поморских пролаза на свету. Њихово недавно муњевито напредовање дуж обале Црвеног мора и заузимање Моке, острва Мајун и других стратешких положаја код Баб ел-Мандеба представљају више од новог поглавља јеменског грађанског рата. Реч је о промени географије моћи на раскрсници Црвеног мора, Арапског полуострва и Индијског океана, пише Ројтерс.
Баб ел-Мандеб је у најужем делу широк око 19 километара и повезује Црвено море са Аденским заливом. Преко њега пролази поморски саобраћај између Европе и Азије, укључујући значајан део транспорта енергената. Зато контрола јеменске обале на овом месту Хутима даје нешто што већина недржавних оружаних група нема – могућност да локални сукоб претворе у проблем за глобалну трговину.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Од верског покрета до оружане организације
Хути су настали деведесетих година 20. века као зејдитски шиитски покрет на северу Јемена, повезан са породицом Хути. Њихов успон није почео као пројекат контроле читавог Јемена, већ као реакција на политичке, верске и друштвене промене у земљи.
Током 2000-их покрет је водио шест ратова против централне власти. Кроз те исцрпљујуће сукобе Хути су прошли кључну школу преживљавања, изградивши чврсту командну структуру и врхунско борбено искуство у суровим планинским условима.
Преломни тренутак дошао је после Арапског пролећа 2011. године. Распад старог политичког поретка ослабио је централну власт и отворио простор за ширење Хута. Три године касније они су ушли у Сану и преузели контролу над престоницом, чиме је пропао процес политичке транзиције који су подржавале земље Залива.
Одговор Саудијске Арабије био је формирање коалиције и војна интервенција 2015. године. Рат је ушао у дугу фазу исцрпљивања. Саудијска војна надмоћ није била довољна да елиминише Хуте, док ни Хути нису успели да покоре читав Јемен. Резултат је био рат без одлучујуће победе.
Примирје из 2022. године замрзнуло је велики део фронта. Али замрзнути фронт није значио да су Хути престали да јачају.
ФОТО: Mohammed al-wafi/ShutterstockВојна еволуција Хута
Једна од најважнијих ствари за разумевање Хута јесте разлика између локалне организације која има сопствене интересе и организације која је део ширег иранског безбедносног система.
Хути имају сопствену политичку агенду, сопствену команду и дубоке корене у јеменском друштву. Али њихове војне способности последњих година тешко је објаснити без иранске техничке и материјалне подршке.
Процена Међународног института за стратешке студије (IISS) показује да су Хути развили одређене способности домаће производње, посебно код једноставнијих беспилотних летелица и неких ракета кратког домета. Ипак, за напредније балистичке ракете, крстареће ракете и кључне технологије и даље зависе од Ирана, оцењује Интернационални институт за стратешке студије (IISS).
Ово је суштински заокрет. Хути више нису само група која добија готово оружје споља. Они су постепено научили да део система производе, склапају или прилагођавају у самом Јемену.
Управо ту лежи један од разлога због којих их је тешко неутралисати ваздушним ударима. Уништити фабрику је релативно једноставно. Уништити мрежу малих радионица, складишта, кријумчарских рута и људи који знање преносе са једног система на други много је теже.
ФОТО: Mohammed HUWAIS/AFP/ProfimediaОд ракета до поморског рата
Нова прекретница уследила је када су Хути умрежили балистичке и крстареће ракете, беспилотне летелице и поморске нападе у јединствен систем деловања.
Током рата у Гази, од 2023. године, Хути су почели да гађају бродове у Црвеном мору, представљајући своје операције као подршку Палестинцима. Тиме су показали да једна организација смештена у релативно сиромашној и изолованој држави може да натера велике међународне компаније да мењају поморске маршруте.
Ово последње представља суштину њихове стратегије. Није неопходно потопити велики број бродова да би се остварио стратешки ефекат. Довољно је створити ризик који осигуравајуће компаније, превозници и власници терета више не желе да прихвате.
Због тога је напад на један брод, или број потопљених бродова, далеко мање важан од саме могућности напада.
Зашто је заузимање Моке толико значајно
Недавно заузимање Моке променило је ситуацију јер је Хутима омогућило да се са планинских положаја и унутрашњости спусте директно на један од најосетљивијих делова јеменске обале.
Reuters је 10. и 11. септембра известио да су Хути после заузимања Моке стигли до острва Мајун, познатог и као Перим, у самом Баб ел-Мандебу, а затим проширили контролу и на друге положаје и острва.
Аналитичари оцењују да ова успешно изведена војна операција има две последице.
Прва је војна. Хути сада могу да поставе ракете, артиљерију, дронове и осматрачке системе много ближе поморском пролазу.
Друга је политичка. Контрола Баб ел-Мандеба омогућава Хутима да се појаве као актер чије одлуке више не могу да се посматрају само кроз призму јеменског грађанског рата.
Уколико желе да угрозе пловидбу, њихов географски положај сада им то олакшава.
ФОТО: Houthi Military Media/Handout via REUTERSНајвећи проблем за Саудијску Арабију
За Ријад је овај развој посебно непријатан јер је Саудијска Арабија годинама улагала огромне ресурсе у јеменски рат, а сада се суочава са противником који је преживео војну кампању и изашао из ње са већим способностима него пре интервенције.
Још важније, Саудијска Арабија покушава да своју нафту пласира на светска тржишта кроз више различитих маршрута како би смањила зависност од једног поморског пролаза.
Ако су истовремено угрожени Ормуски мореуз и Баб ел-Мандеб, маневарски простор највећег светског извозника нафте постаје знатно мањи.
Недавна офанзива Хута већ је показала слабост снага које подржава Ријад. Ројтерс је известио да је брзи продор открио озбиљне проблеме у обавештајној процени и колапс дела локалних савезничких снага, при чему је део оружја које су оставиле снаге подржане од Саудијске Арабије пао у руке Хута.
То значи да је проблем много већи од губитка неколико градова или војних положаја. Хути су добили терен, опрему и, што је најважније, оперативни простор.
Хути постају регионални фактор
У досадашњој представи о Хутима доминирала је слика групе која испаљује ракете и дронове из скривених положаја. Недавни развој догађаја сада показује да је ситуација далеко сложенија.
Хути су способни да комбинују копнене офанзиве, инфилтрацију, артиљерију, беспилотне летелице, ракете и минирање. Видео-снимци које је група објављивала последњих недеља показују и употребу заробљене оклопне и артиљеријске технике.
Према подацима које је преносио Reuters на основу рада експертског панела УН, процене су говориле о чак 350.000 бораца, уз озбиљне резерве око тачног броја и структуре тих снага. УН су такође документовале кријумчарење ракетних компоненти, мотора за дронове, навигационе опреме и других делова у Јемен.
То не значи да Хути поседују конвенционалну војску способну да се равноправно супротстави модерним армијама. Њихова предност је другачија јер могу да комбинују релативно јефтине системе са тешко предвидивим тактикама и географијом која им иде у прилог.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Шта сада следи?
Највећа опасност није нужно тренутно затварање Баб ел-Мандеба, већ могућност да се створи дуготрајна нестабилност у којој сваки брод мора да рачуна на ризик од напада.
За светску економију, то значи више осигурање, дуже маршруте, веће трошкове горива и већи притисак на цене енергената.
За Саудијску Арабију, то значи нову безбедносну дилему. Колико далеко треба ићи у директној војној конфронтацији са Хутима ако свака ескалација истовремено повећава ризик по саудијску инфраструктуру и извоз нафте.
За Иран, Хути представљају средство притиска које не захтева директно присуство великих иранских снага. Техеран одржава чврсту политичку и техничку везу, док сав терет и последице ратовања сноси искључиво Јемен.
А за Сједињене Државе и европске државе проблем је још шири. Слобода пловидбе у Црвеном мору сада зависи не само од способности да се оборе ракете и дронови, већ и од тога ко контролише обалу.
Историја Хута показује како локални грађански рат може да произведе актера са регионалним и глобалним дометом.
Они су почели као покрет ограничен на север Јемена. Потом су постали побуњеничка војска која је заузела престоницу. После тога су развили оружани арсенал ракета и дронова способан да досегне Израел и Саудијску Арабију. Затим су поморским нападима показали да могу да утичу на глобалну трговину.
Сада су, после продора ка Моки и Баб ел-Мандебу, добили и географску позицију која све те способности повезује.
То је можда најважнија промена. Хути више не морају да буду у стању да победе Саудијску Арабију, Израел или неку западну силу у класичном рату. Довољно је да им свака интервенција постане прескупа и геополитички неодржива.
Управо зато је Баб ел-Мандеб важнији од још једног јеменског града. Ко контролише обалу на овом месту не контролише нужно светску трговину, али добија могућност да је озбиљно поремети.
А то Хуте, који су пре само две деценије били локална планинска милиција, претвара у једног од најважнијих недржавних војних актера на Блиском истоку.
