Забрињавајућа криза карактеристика следеће велике финансијске кризе могла би да буде то што можда нећемо имати доминантну силу која је способна и спремна да стабилизује међународни економски поредак.
То би, по свему судећи, био и закључак економског историчара Чарлса Киндлбергера (1910–2003), који је тврдио да су дубина и трајање Велике депресије тридесетих година били последица тога што ни Велика Британија ни САД нису биле спремне да преузму улогу одговорног хегемона у глобалној економији.
Киндлбергер је сматрао да осиромашена Велика Британија, хегемон у опадању, није била у стању да пружи лидерство, док изолационистичке САД, као сила у успону, нису биле спремне да то учине. Отуда и назив Киндлбергерова замка.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Свет је тако остао без отвореног трговинског система, кредибилне координације економских политика и поузданог међународног зајмодавца у крајњој нужди.
– Када се свака земља окренула заштити сопственог приватног интереса, светски јавни интерес отишао је низ воду, а са њим и приватни интереси свих – записао је својевремено Кинделбергер.
Ових дана, међутим, нова Киндлбергерова замка нешто је другачија од првобитне, указује се у анализи Чатам Хауса (Chatham House).
Ризик сада не произлази толико из неспремности силе у успону, Кине у Пекингу, да помогне у стабилизацији система, колико из неспремности актуелног хегемона, САД у Вашингтону, да то учини. То ствара обрнуту Киндлбергерову замку: овога пута доминантна сила није спремна да стабилизује систем, док сила у успону још није способна да преузме ту улогу.
ФОТО: Gorodenkoff/ShutterstcokКриза 2008. године
Такав сценарио представљао би значајан заокрет у односу на начин на који су САД реаговале на претходну велику финансијску кризу. Током кризе након пропасти Лиман брадерса (Lehman Brothers) 2008. године, Вашингтон је показао спремност да предузме широке мере како би спречио да се финансијски потрес додатно прошири.
Тада су огромне количине доларске ликвидности обезбеђене кроз мрежу кредитних линија уз залогу за глобалне банке, посебно у Европи, које су у великој мери зависиле од финансирања у доларима.
Поред тога, програм квантитативног попуштања Федералних резерви пружио је снажну директну подршку међународном финансијском систему. Више од половине хартија од вредности обезбеђених хипотекама које је ФЕД куповао било је у власништву страних финансијских компанија, чиме је новац директно стизао и до страних институција.
Четрнаест америчких централних банака имало је приступ значајним количинама доларске ликвидности посредством валутних своп аранжмана са Федералним резервама. До лета 2010. године, ФЕД је обезбедио 10.000 милијарди долара са различитим роковима доспећа.
Наравно, САД су деловале у сопственом интересу. Да ФЕД није обезбедио ову ликвидност, европске банке и велике светске економије за управљање имовином били би принуђени да продају своје доларске портфеље по драстично сниженим ценама. Али ефикасност америчког управљања кризом тада је била очигледна.
Кредибилитет САД награђен је значајним приливом капитала на америчко тржиште обвезница, које је доживљавано као сигурно уточиште. Страни инвеститори су током 12 месеци након кризе Лиман брадерса купили готово билион долара америчких државних обвезница.
ФОТО: TANJUG/AP Photo/Francisco SecoКриза у Трамповој ери
Ако до нове финансијске кризе дође у Трамповој ери, САД би се са њом суочиле у знатно другачијим околностима него 2008. године. Огроман јавни дуг, растући трошкови задуживања и све већи притисак на тржиште америчких државних обвезница већ указују на рањивости које би у условима новог финансијског потреса могле да постану још израженије. Управо зато се издвајају три проблема.
Први је то што би Трампова администрација, позната по трансакционом приступу, могла да буде веома селективна у томе коме ће понудити ликвидност.
Већ смо видели како та селективност функционише. У октобру прошле године америчка администрација обезбедила је своп аранжман вредан 20 милијарди долара са аргентинском централном банком, настојећи да стабилизује пезос уочи међуизбора који су могли да угрозе ауторитет председника Хавијера Милеја.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Раније ове године разговарало се о предложеној своп линији за централну банку Уједињених Арапских Емирата. Та могућност била је необична, не толико зато што су УАЕ кључни савезник САД, колико због чињенице да је реч о земљи која располаже прилично великим количинама доларске ликвидности, упркос рату са Ираном.
Други проблем је све већа могућност да тржиште доведе у питање статус америчких државних обвезница као сигурног уточишта.
Током протеклих неколико недеља амерички министар финансија Скот Бесент два пута је показао неспремност да препусти тржишту да одреди цену америчког дуга.
Први пут то је учинио покушајем да подржи јапански јен, што је очигледно било усмерено на одвраћање Јапана од продаје било ког дела од 1.000 милијарди долара америчких државних обвезница које поседује. Уместо тога, Јапан је практично упућен да те обвезнице користи као залог како би позајмио новац потребан за интервенцију на девизном тржишту.
Бесентова недавна најава да ће повећати откуп сопственог дуга Министарства финансија такође је била мотивисана страхом да би, ако би тржишту било препуштено да само одређује цену, Вашингтону могло да наплати камате на јавни дуг које би администрацију довеле у непријатан положај.
Овакве интервенције нису у складу са потпуним формирањем цена на тржишту, што би требало да буде одлика кредибилног тржишта америчких државних обвезница.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПрецењени долар
Трећи, са претходним повезан проблем односи се на високу вредност долара.
Последњих 15 година капитал је у огромним износима пристизао у САД, привучен, између осталог, њиховим глобалним технолошким лидерством, али и високим буџетским дефицитима.
Током тог периода, вредност америчких хартија од вредности у страном власништву порасла је са око 12.000 милијарди на више од 37.000 милијарди долара.
Као последица свих тих прилива капитала, долар је, када се његова вредност коригује за инфлацију и пондерише према трговини, готово једнако скуп као у било ком тренутку током последњих 30 година.
Све то значи да ће америчка криза врло вероватно бити праћена одливом капитала, а не приливом, што би могло да доведе до значајног слабљења долара у односу на друге валуте. То би се знатно разликовало од последица кризе из 2008. године, када је долар ојачао.
То би могло да одговара председнику Трампу, који је често изражавао склоност ка слабијем, а не јачем курсу. Како је рекао у јулу 2025. године, јак долар значи да „не можете да продајете тракторе, не можете да продајете камионе, не можете да продајете ништа“.
Кризно окружење могло би додатно да учврсти такав став. Као што је Велика Британија 1932. основала Фонд за изједначавање курса како би фунта остала јефтина након што је у септембру претходне године напустила златни стандард, могуће је да би и Трампова администрација могла више да брине о томе да долар остане слаб него да подстиче његову улогу глобалног ослонца стабилности.
ФОТО: Miha Creative/ShutterstockКина у успону
Ако САД више нису спремне да преузму улогу главног стабилизатора глобалног система, поставља се питање може ли ту празнину да попуни Кина.
Најновији предлози Пекинга за глобално управљање, објављени у јуну, указују на све већу спремност Кине да обликује међународни поредак.
Кина је можда спремна, али и даље није способна да делује као финансијски стабилизатор. Кинески јуан и даље има релативно малу улогу у међународном монетарном систему.
Све у свему, ризик са којим ће се свет суочити у следећој финансијској кризи јесте „обрнута Киндлбергерова замка“, у којој је доминантна сила она која није спремна да преузме одговорну улогу у управљању кризом, док сила у успону није способна да то учини.
Нико не би требало да жели да убрза долазак следеће финансијске кризе, имајући у виду економске потресе и осиромашење који ће је неизбежно пратити. Али могућност „обрнуте Киндлбергерове замке“ требало би да буде додатан разлог да сви још више страхујемо од те кризе.
