Неки од професора на факултетима друштвених и хуманистичких наука, па чак и цели одсеци, активно производе самопорекнуте Србе и аутошовинисте. Ипак, главни проблем није Динко који није Шакић. Он је оличење учинка и агенде „против дома спремних“ Срба. То није ни Дубравка Стојановић, која је, као Српкиња, много већи проблем од не-Шакића.
Један од разлог зашто смо сведоци умножавања српског самопорицања, које у Србији данас постоји у тре варијанте, једној, малигној, на левици, и две, дефетистичке и омамљујуће, на десници, и бујања средњекласне културе аутошовинизма, тиче се учинка професора у чијем погледу на Србе и Србију антисрпства и самомржње нема ни у траговима.
Факултет политичких наука обликује младе умове који су склони да, на студијама или касније, „сами“ изаберу самопорицање и неко антисрпско становиште. Аутошовинизам или, много чешће, ауторасизам, који је мање ружан али је, баш зато, друштвено деструктивнији.
Суштину проблема са овим факултетом оличавају професори који су врхунски предавачи. Штавише, што су бољи и убедљивији, већи су проблем. На њихова предавања се може ставити само пар повезаних примедби, везаних за једну ману које или нису свесни или верују да то не може бити мана. Но, она је веома важна за разумевање узрока отуђивања високообразованих сталежа од Србије и самопрезира којим је често праћен.
Ти професори као универзално валидне увиде, на пример, у демократију, грађанско друштво и транзицију, излажу приступе који сугеришу закључак да је модерне политичке норме, процесе којима бивају реконституисане и њихове исходе, могуће разумети и вредновати без уважавања чињенице да је реч о партикуларним одредницама политичке модерности и динамике њених промена, вођене и усмераване западним провинцијалним искуствима и морама које је оно производило.
Институционални оквир у коме функционише модерна политичка сфера није конструисан и развијан по мерама свих Европљана већ само према мустри западних друштава и западних људи – какви у Србији не постоје, иако много личимо на њих. Зато овде мало шта може да функционише као тамо, на Западу. Ми смо другачији људи, и зато су и изрази наше модерности другачији.
Реално постојећа демократија није обликована уз узимање у обзир нас, нашег историјског искуства и друштвених и личних мора које је то искуство производило, и зато је она у Србији уљез
Мерено само привидно универзалним, западним аршинима – а то је оно што вас током студија „тренирају“ да радите, при томе без свести да то радите – (скоро) све политичке институције и норме увезене у Србију са Запада деловаће као мање или више „неисправне“, „лоше“, „патолошке“, „антиразвојне“… Ако немате свест да нису универзалне, постаћете склони да, пре или касније, почнете да посматрате Србију или српство као „патологију“.
Демократија је најбољи пример пошто њена стварности има само танушне везе са идеалом демократије, античким или неким каснијим, и њеним здраворазумским или „научним“ схватањима. Реч је о сложеној модерној политичкој норми, састављеној од много помоћних норми, које су деценијама, неке вековима, кројене само по западним мерама. Такве, практично готове, демократија и поднорме које је конституишу, унете су у српске законе.
Реално постојећа демократија – западнолика либерална демократија, једина о којој редовно говоримо као о „демократији“ без релативизујућих придева и ограда – овде је страно тело. Но, то не значи да су Срби, српство или Србија неспојиви с демократијом. Ми смо тешко спојиви, можда и неспојиви, с њеним, нама туђим, западним инкарнацијама.
Реално постојећа демократија није обликована уз узимање у обзир нас, нашег историјског искуства и друштвених и личних мора које је то искуство производило, и зато је она у Србији уљез. Зато је „демократија“ овде – оставићу на тренутак по страни антидемократско западно мешање, вођено схватањем да је, из угла Брисела, за Србе независно Косово једина релевантна „европска вредност“ – склона да буде „хибридна“, жалосна и јако климава. Она тежи томе да се уруши или обесмисли убрзо пошто се јави илузија да је „коначно“ заживела.
Део проблема је „универзалан“, и тиче се чињенице, речима Шабала и Далоза, да су политичке науке, стално трагајући за „чврстим концептима“ и „универзалном релевантношћу“, остале недовољно осетљиве према културалним факторима и природи њиховог утицаја
Ако немате свест о томе да смо различити, да смо суштински, онтолошки другачији од Запада, и као људи и као друштво – а нисам сигуран да ће вам то сугерисати ико од професор ФПН-а – онда вам наша дубинска различитост, или неке од њених идентитетских и менталитетских одлика, може почети да делује као не само неизлечива већ и фатална „болест“. Чињеница да идеја о природи и последицама наше „дубоке“ унутаревропске различитости нема међу предавачима, рекао бих ни у траговима, омогућила је да овај факултет, не једини, почне да функционише као „факултет аутошовинистичких наука“.
Нигде у програмима, у списку литературе која се сугерише или захтева, нисам нашао књигу Невоље с културом, драгоцено штиво о утицају локалне, „дубоке“ културе односно културног обрасца на политику и политички развој, коју су написали француски политиколози Патрика Шабал и Жан-Паскал Далоз. Нема, рекао бих, ни увида из сродних академских радова. У настави се све своди на различитости које се могу свести на веома уски, углавном дескриптиван и сиромашан, приступ „(српској) политичкој култури“.
Део проблема је „универзалан“, и тиче се чињенице, речима Шабала и Далоза, да су политичке науке, стално трагајући за „чврстим концептима“ и „универзалном релевантношћу“, остале недовољно осетљиве према културалним факторима и природи њиховог утицаја. Али, та чињеница није подједнако релевантна свуда ван Запада. Разлози зашто је она у Србији изузетно важна неодвојиви су од разлога зашто овде постоји аутошовинизам – којег у Босни, Црној Гори, Хрватској и Македонији нема ни у траговима.
Уписана социјализацијом, „дубока“ култура станује у свима нама и у свим институцијама. Она ништа не оставља по страни, али тешко је препознати где, како и када све утиче, и зато су политиколози склони да је игноришу. Та тенденција је неважна у западним друштвима, док наша историјска искуства са Западом, колико и наша обликотворна незападна историја, чине да она буду важнија у српском друштву него у многим другим незападним друштвима.
Студенти постану склони, чак и ако су националисти који не воле Запад, да репродукују илузије својих професора, које милују елитни его, и поверују да (само) западно производи универзално. Многи од њих временом закључе да је препрека да овде заживе тако схваћене „универзалности“ оно што је у нама српско, што, обично не експлицитно, бива уоквирено као мањкаво, заостало, неевропско…
Ако овоме додамо свест о томе да најбржи путеви према успешној каријери воде преко поклоњења западној моћи, и њеним локалним трансмисијама, постаје јасније зашто је ФПН постао нешто много разорније од „машине“ која производи ударнике неоколонијализма и аутоколонијализма окренутог ка Бриселу. Подсећам, највећи проблем Србије нису „плаћеници“ и каријеристи већ они који су, сасвим искрено, дакле, не из користољубља, поверовали да је проблем у нама. ФПН је једна од „цркава“ те вере.
Треба имати у види и оне професоре, чини се добре, да нису добри проблем би био мањи, који „европеизацију“ и „придруживање“ предају по програмима у које није узидано само самопорицање већ и ауторасистички однос према ономе што јесмо – од чега, иначе, сви, па ни они сами, не можемо да побегнемо. Једна од њих јесте професорка Маја Ковачевић, чију је борбу да (п)остане деканка Радар, који је наследио Пешчаник на медијском „трону“ аутошовинизма, сместио испод аутооријенталистичког наслова „Тамни вилајет на ФПН-у“.
Данас сва највећа зла у Србији – сем једног, елитизма – имају префикс „само“ или „ауто“.
Из мог угла, заљубљеника у Оријент, укључујући, наравно, и наш Оријент и Оријент у нама, овде се за све што постоји може рећи да је „вилајетско“. Ако већ треба да тражимо таму у нашем „вилајету“, мислим да она нема много снажнијих извора од Радара и ФПН-а.
Студенти постану склони, чак и ако су националисти који не воле Запад, да репродукују илузије својих професора, које милују елитни его, и поверују да (само) западно производи универзално
Приступ политичкој сфери скоро свих професора ФПН-а, идеолошке разлике су ту неважне, одаје „ментално робовање“ западном – и зато они стално растежу западно преко „универзалног“. Они младе људе „трују“, нема боље речи, тако што им оно што је рођено на Западу уоквиравају као нешто што је настало независно од обликотворног контекста, и што је, наводно, касније стизало у Србију ослобођено од те своје конститутивне западности.
Но, све што је развијено на Западу, модерна држава колико и (либерална) демократија, има у себи утиснут западни печат. Смисленост и примењивост свега тога ван Запада условљене су разликом између западног контекста и посматраног незападног, на пример српског, у који бива пренесено – што су студенти ФПН-а, тако их уче, склони да виде као пуку „трансплантацију“ или растезање „универзалног“ преко не-Запада, који „заостаје“.
„Копирање“ модерних западних политичких норми и институционалних оквира у Србији је обележено сајантификованом илузијом да ће, ако смо „здрави“, „исправни“ Европљани, трансплантација бити праћена интернализацијом. Ова илузија изгурава студенте из српства или поноса због српства, и тек ту идеологије постану важне. Она је утемељена на игнорисању темељних имплицитних претпоставки демократије и других модерних политичких норми.
Те претпоставке су подразумеване у оригиналном, западном контексту, и зато углавном не бивају изречене у канону политичких наука, који је западноцентричан, баш као и норме и институције које преиспитује. Те претпоставке су у сваком западном контексту не само неважне већ и неприметне. У Србији њихово игнорисање постаје генератор самопорицања.
Уместо развијања свести да нису прављене по нашој мери, и да њихове „копије“ и „имитације“ у Србији не можемо вредновати без узимања у обзир њихове контекстуалне условљености – што значи и да њих треба прилагођавати нама колико и нас њима, добили смо „академску“ машину која, не само на ФПН-у, сондира терен за самопрезир и самопорицање као, наравно, само привидно, сасвим „слободан“, лични избор.
Иако се многима чини да ту највеће „зло“ представља Филозофски факултет у Новом Саду, који јесте најгори, друштвено је много корозивнији учинак Факултета политичких наука. Зато сам склон да о „факултету аутошовинистичких наука“ говорим у једнини.
