Живот европска унија у Европи подразумева уживање у врхунској гастрономији, уређеним градовима и, све чешће, жалбама због тога што европска економија заостаје за америчком. Упозорења о економском заостајању Старог континента последњих година готово су прерасла у посебан жанр економске анализе.
Зато су вести да је амерички национални дуг премашио 40 билиона долара у појединим европским круговима дочекане са извесном дозом ироније. Док се Европа годинама суочава са критикама због слабог раста, ниске продуктивности и све већег јаза у односу на САД, сада се поставља питање колико дуго ће инвеститори на тржишту обвезница бити спремни да финансирају америчке хроничне буџетске дефиците.
Како пише The Economist у својој анализи, Европа је, на крају крајева, континент који има богато искуство са дужничким кризама. Ипак, помало је необично видети како се улоге привремено мењају. Uместо да Вашингтон Европи држи лекције о економској дисциплини, отвара се простор да Европљани овога пута поставе питања о одрживости америчке фискалне политике.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
европска унија Привидна супериорност
На први поглед, Европа заиста изгледа у знатно бољој фискалној форми од свог трансатлантског ривала, што је редак случај где економски подаци иду у прилог Старом континенту. Укупан државни дуг у Европској унији износи 15,7 билиона евра (18,2 билиона долара), у економији која није много мања од америчке (Европљани су сиромашнији, али их је више).
Пре две деценије, однос дуга према БДП-у на оба места био је око 65%. Сада је амерички скочио на преко 120%, а ММФ процењује да ће до 2031. године прећи 140%. У Европи је на нивоу од „само“ 83%, а изгледи су у суштини стабилни – и даље донекле опрезна територија.
Ипак, како упозорава The Economist, Европљани би требало да буду опрезни пре него што Америци почну да држе лекције о економској политици, па чак и да разматрају идеје да ли је Вашингтону потребан сопствени „Драгијев извештај“.
– Иако је амерички дуг већи, проблем одрживости дуга у Европи је, озбиљнији. САД притом имају две важне предности, долар је светска резервна валута, док америчка економија и даље бележи раст – наводи се у анализи.
ФОТО: Ivan Marc/ShutterstockЕвропски проблем – Француска
Недостатак Европе може се сажети у једну реч: Француска. Поређење између европског и америчког дуга много је сложеније него што насловни бројеви сугеришу. Америка дугује превише, то је неспорно, али Европа је задужена на погрешним местима.
Када је реч о исплати камата на своје трилионе федералних обвезница, Америка је чврста јер цела унија стоји иза сваког долара који дугује. У Европи, насупрот томе, већину задуживања врши 27 држава чланица, од којих свака мора сама да отплаћује свој дуг како би спречила колапс система. Због тога је ЕУ (или барем еврозона у њеном срцу) јака тачно колико и њена најслабија карика – као што је случај Грчке једном показао.
– Многе земље ЕУ имају управљиве дугове, посебно Немачка и њени северни суседи. Друге, попут Грчке и Шпаније, имају висок дуг, али довољан привредни раст да смире тржиште обвезница. Француска се истиче по томе што нема ни фискални простор (њен дуг износи 118% БДП-а) ни раст (слабих 0% у последњем кварталу).
Као резултат тога, принос на десетогодишње француске обвезнице достигао је 4,2%, што је највише у последњих 18 година, па је чак и изнад приноса Италије, традиционалног слабе карике европске економије. Део овога постао је глобални тренд јер владе свуда плаћају веће камате зато што инвеститори страхују од инфлације и геополитике.
Али разлика између француских и немачких обвезница – додатна премија коју Француска мора да понуди зајмодавцима како би привукла купце за свој ризичнији дуг – сада је близу једног процентног поена. Та разлика у каматним стопама између земаља ЕУ и даље је далеко од нивоа виђених током дужничке кризе еврозоне 2010-их. То је пре свега заслуга Европске централне банке (ЕЦБ), која је у међувремену сигнализирала да може да интервенише ако трошкови задуживања држава чланица превише порасту. Ипак, та подршка је условна и зависи од тога да ли се влада у проблемима обавеже на озбиљне реформе и сређивање јавних финансија.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Ослабљена фискална дисциплина
Политика има обичај да се умеша у економску логику, а Европа се тренутно суочава са правом политичком буром. Парламентарни избори заказани су за 2027. годину у Француској, Грчкој, Италији и Шпанији – четири земље са тешким дужничким теретом.
– Фискална дисциплина ће неминовно попустити пред на налетом популистичких обећања бирачима. У Француској се у врху анкета поново налазе Марин Ле Пен, која се некада залагала за напуштање еврозоне, док њен противник са левице, Жан-Лик Меланшон, отворено поручује да жели да „дестабилизује“ део француских државних обвезница. Чак ни међу разумним центристима више нико озбиљно не предлаже повратак на дефицит од 3% који прописују споразуми ЕУ.
ФОТО: RaffMaster/ShutterstockРасипништво које мења лице Европе
Свака сугестија да је Француска „следећа Грчка“ тренутно је претерана. Међутим, француско расипништво ипак мења лице Европе.
– Америка може себи да дозволи огромне дефиците делом зато што је њена масовна маса државних записа деноминирана у светској резервној валути, што је чини сигурним уточиштем за инвеститоре у кризним времена. Европа би желела део те „прекомерне привилегије“. Један од начина на који је покушала да то постигне јесте да натера ЕУ да изда сопствене федералне обвезнице, заједнички гарантоване од стране свих 27 чланица. Блок је то почео да ради 2021. године ради финансирања опоравка након пандемије. Многи су се надали да ће у будућности бити издато још таквих инструмената за покривање одбрамбених тромесечних издатака, у складу са позивима француског председника Емануела Макрона на већу европску „стратешку аутономију“.
Али континуирано погоршање француских јавних финансија вероватно је обесмислило идеју о новом заједничком задуживању. Што је већи јаз између приноса француских и немачких обвезница, то је већа скривена субвенција која се слива из Берлина у Париз (и генерално из фискално здравих ка фискално неодговорним чланицама) када се емитују заједничке хартије од вредности.
– Немачка, која никада није била претерано загрејана за ову идеју, сада има непобитан аргумент: ко би пристао да дели заједнички рачун са расипником чију кредитну способност тржишта све отвореније доводе у питање? Француска фискална неодговорност дуго је коштала саме Французе. Сада због ње почиње да плаћа и остатак Европе – закључује се у анализи The Enomist-а
