Као млад почео сам да путујем по иностранству јер је мени то била шанса да сазнам нешто више
Деветнаести век је био век стварања нације. Паметни људи, који су одавно изумрли, сматрају да се Југославија касно ујединила када су нације већ биле створене.
Последња година за стварање нових нација била је 1871. година када се ујединила Немачка и када се ујединила Италија. У Немачкој су били и католици и протестанти, у Италији је мржња између севера и југа била толика да су ови на северу сматрали да су они Европа, а да доле, све од Рима, почиње арапски свет.
Чак је осамдесетих и деведесетих година био јак покрет Lega Nord у Италији, који је претио да ће север – Ломбардију, Милано и остале развијеније делове, отцепити од Италије. Ми смо то пратили, а нисмо знали да ће наша земља да се растури.
Сада један од највећих љубитеља Југославије и краља Александра, Вук Драшковић је говорио: „Сваку Југославију у мутну марицу“.
То су говориле и наше владике, Атанасије Јевтић, разни људи су сматрали да је то погрешан корак. Нас нико није ни питао.
Ја сам срећом, на Хуверовом институту на Стенфорду читао папире Драгише Цветковића, последњег председника краљевске владе, који је испричао једну сцену када је после 27. марта био интерниран у Нишкој бањи. Он је Нишлија. Једног дана је код њега, из манастира Љубостиња, дошао Николај Велимировић који је био такође ту интерниран, и рекао му: „Председниче, рат је, ко зна ко ће преживети да ли ви, да ли ја. Али био сам сведок једног историјског догађаја и ако ви преживите, ви то напишите, а ако ја преживим, ја ћу написати.“
Тај догађај је кључан за разумевање, за дијалог који би Срби требало да воде сами са собом.
Ми смо били толико наивни у то време да смо сматрали чим победи демократија да ће да преовладају људска права
Никола Пашић, председник краљевске владе, тада још српске, дошао је у Лондон на разговор са британским премијером Лојдом Џорџом. Пашић је знао немачки јер је живео у Швајцарској. С обзиром на то да није имао ко да преводи, Николај Велимировић каже: „Ја као студент на Оксфорду, одређен сам да преводим тај разговор“.
Никола Пашић је рекао да би Срби требало да прво одреде шта је њихово па да тек онда улазе у било какве интеграције. Лојд Џорџ је рекао да је раговарао са председником Америке Вилсоном и да му је он рекао: „Све ове рушевине од Аустроугарске све ћемо то да гурнемо Србима“.
Пашић је поновио да ли може да се зна шта је наше. Пол Џорџ је рекао да је ствар решена: „Ви ћете имати државу као Сједињене Америчке Државе“.
Никада та Југославија, ни краљевска, ни Титова, није постала Сједињене Америчке Државе.
Као млад почео сам да путујем по иностранству и увек сам се дружио са непријатељском емиграцијом. Мени је то била шанса да сазнам нешто више. Први сам ступио у контакт са хрватском непријатељском емиграцијом која се назива усташком. Не могу да заборавим једну сцену у једном отменом ресторану. Бранко Салај, који је био председник Уније индустријалаца Шведске, а који ће после доћи код Туђмана и постати први министар информисања, ми је рекао: „Ми више не можемо да живимо заједно. Југославију може на окупу само да држи челична рука, челична песница, челична чизма краља Александра и Јосипа Броза Тита. Чим се дозволи демократија, свако ће да крене на своју страну“.
То је била пресуда тој земљи. Да се Југославија и демократија искључују. Ми смо били толико наивни у то време да смо сматрали чим победи демократија да ће да преовладају људска права. То нам је и обећано. Да ће људи да буду толерантни, да ће превладати дијалог, аргументи. Међутим, ништа од тога није остало. То се претворило у братоубилачки рат, као што је било и у Другом светском рату. Нико ту земљу није могао да сачува када је нису чували њени грађани.
Имам књиге из 1801. из 1802. из Загреба штампане и на ћирилици и на латиници
Нације су већ биле створене. Читао сам белешке Лајоша Талоција, он је био управник свих бечких архива, историчар, који ће у Првом светском рату бити цивилни гувернер Србије, окупиране Србије. Он је написао једну реченицу: „Ми, бечки двор и Ватикан смо, 1829. године решили да створимо хрватску нацију“.
Имам књиге из 1801. из 1802. из Загреба штампане и на ћирилици и на латиници. Те књиге су потпуно разумљиве на данашњем језику. Књиге у Београду до 1870. и неке године ја не могу да читам. Писане су на црквенословенском, славеносербском, на некаквом језику… Вукова реформа „пиши као што говориш“ је споро усвајана. Ми смо тек од Теодоре Толеве, бугарске историчарке, која је млада страдала под неразјашњеним околностима, да ли од болести или атентата албанске мафије, сазнали да је на сличан начин, у Бечу, створена и албанска нација. Та племена која су живела на територији Албаније била су вековима завађена. Ратовали су, ништа их није повезивало, биле су различите вере. Међутим, бечки двор је решио да створи ту албанску нацију. Она је боље од српских историчара правила генезу албанске нације.
Већ је било касно 1918. године – нације које су створене нису могле да буду укинуте. Свако је ишао ка своме. То је само довршено деведесетих година. После Првог светског рата дошло је до велике побуне у Црној Гори. Присталице краља Николе су се побуниле. То је божићни устанак који су водили италијански агенти који су подржавали повратак краља Николе, његов сукоб са унуком краљем Александром, али и будући комунисти, који су већ тада били за рушење Југославије. Многи људи – Вукашин Марковић, Брацан Брацановић, Јован Малишић, Петко Милетић – били су главни јунаци антисрпског устанка у Црној Гори. После ће они бити главни пропагандисти на Дрезденском конгресу да Југославију треба растурити.
