Децу би још у школи требало учити да пажљивије користе чуло мириса, јер би „образовање њуха“ могло да побољша њихово благостање и помогне им да боље разумеју свет око себе, сматра један од водећих историчара мириса.
Др Вил Талет са Универзитета у Јорку упозорава да загађење може да ослаби чуло мириса. Истовремено, многи производи и простори око нас више немају свој природни мирис, већ им се додају синтетичке ароме. То се односи и на поједине прехрамбене производе, али и на мирисе у аутомобилима и домовима, пише Гардијан.
– Отворено је питање шта све веће присуство таквих синтетичких мириса у свакодневном животу чини нашој способности да разликујемо различите мирисе – рекао је Талет.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Због тога сматра да би деци, али и одраслима, користило својеврсно образовање чула мириса.
– Волео бих да живимо у свету у којем се у основним и средњим школама људи уче да користе свој нос – рекао је он, додајући да се таква врста вежбања може спроводити и код куће.
Децу треба учити да препознају мирисе
Један од најједноставнијих начина за развијање њуха јесте подстицање људи да свесно миришу што већи број различитих предмета, намирница и материјала.
– Што више миришемо, то више проширујемо речник којим касније можемо да описујемо друге ствари – објаснио је Талет.
Сличан приступ користе и професионални сомелијери. Они не уче само мирис вина, већ настоје да створе што ширу „библиотеку“ арома са којима ће касније моћи да упоређују оно што осете у чаши.
– Они одлазе на пијаце, шетају и миришу све што могу. На тај начин проширују број својих референтних тачака. Затим могу да упоређују различите мирисе и размишљају о томе које су њихове сличности – рекао је Талет.
ФОТО: Shutterstock/Volodymyr TVERDOKHLIBДругим речима, способност препознавања мириса није само урођена особина. Она се може развијати и усавршавати искуством.
Нос може да нам каже и да ли је храна покварена
Пажљивије размишљање о мирисима могло би, према Талетовим речима, да нам помогне и да боље разумемо себе – на пример, зашто нам одређени мириси уливају сигурност, буде успомене или изазивају нелагодност.
Њух истовремено може да пружи веома практичне информације о свету око нас.
Класичан пример су безбедност хране и смањивање бацања намирница.
– Мирисом можемо да проценимо да ли је нешто свеже и да ли заиста морамо да га бацимо, уместо да се ослањамо искључиво на рок употребе написан на паковању – објаснио је он.
ФОТО: Shutterstock/Prostock-studioРазвијеније чуло мириса могло би, дакле, да помогне људима да препознају када је храна заиста покварена, али и да спречи непотребно бацање производа који су и даље безбедни за употребу.
Губитак њуха повезан са депресијом и анксиозношћу
Постоје и могуће користи за ментално благостање.
Талет истиче да су бројна истраживања показала да су мириси и наша способност да уживамо у њима тесно повезани са осећајем благостања.
Људи који изгубе чуло мириса не губе само могућност да осете храну, парфем или природу.
– Многе студије показују да су мириси и наша способност да у њима уживамо веома важни за осећај благостања. Код људи који пате од различитих облика губитка њуха последице често могу бити депресија, анксиозност и други симптоми – рекао је Талет.
Ипак, он се не слаже са честом тврдњом да људи уопште не цене довољно своје чуло мириса.
Када их неко директно пита о мирисима, каже он, многи одмах почињу да описују веома живе успомене повезане са одређеним аромама.
Мириси буде неке од најснажнијих успомена
Мирис старе куће, кухиње баке и деке, парфема неке особе, мора, шуме или одређене хране може да врати успомену коју човек годинама није свесно призивао.
– Када разговарате са људима, стичете утисак да они заправо желе да вам говоре о улози коју су мириси имали у њиховом животу и да добро знају колико су важни. Само им често није пружена прилика да о томе говоре, немају одговарајући речник или довољно самопоуздања да опишу оно што осећају – рекао је Талет.
ФОТО: Shutterstock/polinalovesЊегова књига „Sniff: A History of Smells“, која ће бити објављена 8. септембра, бави се управо историјом људског односа према мирисима.
Једна од честих заблуда, каже он, јесте уверење да је прошлост била много непријатније и „смрдљивије“ место од савременог света.
– Прошлост није смрдела ни више ни мање од садашњости. Само је мирисала другачије – рекао је он.
Мирис се вековима користио и за прављење подела
Та разлика је, према Талетовим речима, важна јер открива један од главних проблема у начину на који људи доживљавају мирисе – они се веома често користе како би се нагласила разлика између „нас“ и „њих“.
То није само историјски феномен.
И данас се мириси могу користити као основа за дискриминацију. Талет наводи случајеве станодаваца који не желе да издају станове припадницима одређених етничких група због предрасуда о мирисима њихове хране.
У Великој Британији се расправљало и о законском предлогу који је могао да доведе до кажњавања бескућника због „прекомерног“ непријатног мириса.
Због тога, сматра Талет, није довољно само препознати да ли нам се неки мирис допада.
Требало би да се запитамо зашто га доживљавамо као пријатан или непријатан, одакле потичу такве асоцијације и како исти мирис доживљавају други људи.
– Требало би да будемо свеснији сопственог односа према мирисима, али и да имамо више разумевања за мирисне преференције других људи. Уместо да инстинктивно користимо мирис како бисмо стварали поделе, пажљиво њушкање може да нам помогне да боље упознамо и себе и друге – рекао је он.
По чему ће мирисати 21. век
Мириси су снажно повезани и са одређеним временом, местом и историјским околностима.
Када једног дана људи буду размишљали о мирисима Британије почетком 21. века, Талет сматра да би међу карактеристичним аромама могли да буду дезинфекциона средства за руке, шумски пожари и загађена вода.
ФОТО: Shutterstock/Hananeko_StudioНеки мириси, при томе, могу током времена потпуно да промене значење.
– Мирис ватре на дрва за многе људе данас буди носталгију. Али мислим да ће мирис запаљене вегетације и дрвета све мање бити носталгичан, а све више мирис који изазива страх – рекао је Талет.
У свету који се мења под утицајем климатских промена, загађења и све већег присуства вештачких арома, способност људи да препознају, разликују и разумеју мирисе могла би зато да постане важнија него што се на први поглед чини.
