Замислите једно време, кажу „златно доба“. Када у седишту полиције и средишњем градском притвору полицајци опколе двојицу побуњених заточеника и у борби их убију. Земљу у којој су кратковиди краљ и његова средовечна супруга масакрирани од стране заклетих официра и бачени с терасе. Где најзначајнији сатиричар пише о земљи као страдалишту а о њеном политичком вођи као слепцу. Где тајна војна удружења прете председнику владе. Где новог краља новине оптужују да је пијаница, глупан и расипник. Земљу у којој млади желе републику и стварање државе која ће се другачије звати. Управо на страницама новина под називом Република објављен је један текст у коме аутор, гледајући у облачно небо с једног брда покрај престонице, предвиђа скоре прогоне и „гвоздену шаку реакције“. Помислите на нечију отаџбину која је, према мишљењу шефа дипломатије највеће државе света, толико огрезла у корупцију да јој следи револуција. Док високи страни војни дипломата верује да њена војска не вреди много пошто је у својој тужној историји изгубила рат и убила свог суверена. Додајмо томе тужну чињеницу да је та земља била сиромашна, да су је суседи санкционисали, да се из њене престонице, која није имала канализацију, сваке године у реку изливало четврт милиона кубних метара канализационог отпада!
И данас се неко усуђује да говори да је та деценија била „златно доба“?!
РТВ Б92 је пре две деценије имала емисију у чију шпицу је било укључено размишљање Зорана Ђинђића према коме Срби никада нису живели добро. Ђинђић је описао читав српски 20. век тврдећи да „никада није ваљало“, па зато ваљда и савремено доба треба узети, што би се рекло, са зрном соли.
Савременицима је било познато да краљ Петар у старијим годинама не само да није пио већ је био изванредно штедљив
У првом пасусу пишемо о Србији. „Златном добу“ њене демократије од 1903. до 1914. године. Да, у Главњачи се напослетку забарикадирао капетан Милан Новаковић, млади официри који је створио Удружење за законито решавање завереничког питања, поред тога што је хтео да буду кажњени завереници који су убили последње Обреновиће, Новаковић је покушавао преврат у држави и настојао да доведе енглеског принца за српског краља. С њим се побунио човек кога пре краткотрајног заточеништва није познавао. Брутално убиство последњих Обреновића страшан је и тежак догађај. Ипак, треба рећи да до таквог убиства не би дошло да један од вођа завере није тешко рањен и да завереници нису дуго и неуспешно тражили краља и краљицу које су намеравали да свргну. Тих година на сличан начин убијени су португалски краљ и његов син, па велике силе нису осетиле моралну панику. Да је народ „глуп“ није смислио Радоје Домановић, то мисле филозофи и комедиографи још од Платона и Аристофана. А какав је био Радоје Домановић – неконтролисани талентовани човек којој се с кумом (Јашом Продановићем) пијан посвађа у Хотелу „Гранд“ (данас нова зграда Филозофског факултета) зато што је вређао једну учитељицу, па у тучи страда Бранислав Нушић, кога је погодила чаша? Брат, такође алкохоличара, који је напослетку као бескућник живео на улицама Београда. Тајна удружења јесу претила министрима, али има још европских држава у којима је то био случај, у Србији су – усред рата – војска и влада распустиле најмоћније тајно официрско друштво и затвориле или погубиле његове вође. Савременицима је било познато да краљ Петар у старијим годинама не само да није пио већ је био изванредно штедљив. Задужбинар који је од своје апанаже подигао Опленац и узео на себе да исплаћује пензије породицама жртава преврата који га је довео на власт. Но, за које је новине једне младе демократије то релевантна вест? Необично је да о ставу младих републиканаца извесни њихов истомишљеник пише, у часопису с истим називом, четрдесетак година касније. У једном од бројева, које су комунистичке власти дозволиле, аутор пише о претеривањима републиканских истомишљеника, конструисаном незадовољству и чињеници да је краљ Петар настојао да поштује парламентаризам!
Полиција јесте претресла кућу председника владе Милована Миловановића након што је 1912. изненада умро. Британске дипломате мислиле су да је у току заташкавање корупције, а у ствари су тражиле документе у вези с тајним преговорима с Бугарском о војном савезу. И да, српска војска није била савршена, али је победила два царства у три рата, родољубље је, поред свег незадовољства – оправданог и оног које краси државе ако су слободне и демократске – мотивисало стотине хиљада младих да положе животе, како је то Милан Ракић узвишено срочио – парафразирамо – „знајући шта дају и зашто га дају“. Да, Србија јесте била сиромашна, али је до 1905. имала највећи индекс усељавања на Свету, после САД. И њен краљ је био сиромашнији у односу на енглеског краља, као и њен сељак, а посебно радник, према енглеском раднику. Србију је санкционисала Аустроугарска, од 1905. одлучна да је освоји и раскомада. Због краљеубиства санкционисала ју је и Британија, иста она која ће 14 година касније бранити бивше заверенике од строгих казни које им је изрекао српски војни суд.
Да, Србија јесте била сиромашна, али је до 1905. имала највећи индекс усељавања на Свету, после САД. И њен краљ је био сиромашнији у односу на енглеског краља, као и њен сељак, а посебно радник, према енглеском раднику
Коначно, и о канализацији, у Европи је уведена тек пошто се Лондон 1858. замало иселио, а парламент престао с радом због смрада из Темзе. Од тада велики градови граде канализације, до Првог светског рата нити један с мање од 100.000 становника (какав је тада био Београд).
Ствар је у томе да поређења са светом, посебно онима најразвијенијим, морају бити опрезна. Заборавимо на пљачку колонија, историјску судбину, етничка чишћења и обесправљивања сељака у време пре интернета, штампе, људских права… Зашто неко уопште мисли да Србија, или било која слична држава, може прећи пут развоја Велике Британије за десетак пута краће време? Да ли постоји и најмања сумња да је, кад је реч о демократији али и развоју, и култура важна?
Постоји ли мера кад је реч о разликама и партијском? Српске странке су је 1908, 1912. и 1914. великом већином имале – но то је било пре „века нетрпељивих“. Већини у Србији 1907. није било сумњиво што влада жели да купи по вишој цени топове од Француске. Алтернатива је била да продавачица буде Аустроугарска. Осим неколико принципијелних фантаста, сви су знали да је од коруптивне куповине много горе купити оружје од онога ко намерава да нападне (услед чега српске трупе на Церу и Колубари не би имале, рецимо, артиљеријску муницију и резервне делове). Да, треба гонити корупционаше, али не по цену да држава пропадне. Још је глупље прогонити искварене политичаре уз финансирање оних који као врхунац своје историје виде бомбардовање Србије, Црне Горе и Српске.
Срећом, Краљевина Србија није имала и те проблеме.
