Црна смрт опустошила је Европу средином 14. века, али њен завршетак није значио и крај куге. Анализа древне ДНК сада прецизније показује како се бактерија враћала у различите крајеве континента током наредна четири века.
У историјским прегледима куга се најчешће везује за разорни талас од 1347. до 1353. године. За људе који су живели после њега, међутим, болест није припадала прошлости: нове епидемије избијале су у градовима и селима све до 18. века.
Истраживачи предвођени тимом Универзитета у Тартуу реконструисали су 26 генома бактерије Yersinia pestis из људских остатака пронађених на 11 археолошких налазишта. Узорци потичу из Естоније, Русије, Енглеске, Холандије и Швајцарске.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Како пише Сајнс алерт, научници су нове налазе упоредили са раније истраженим геномима и историјским записима о епидемијама. Тако су прецизније датирали укупно 75 генома и поједине гране бактерије повезали са познатим таласима болести.
Проблем је у томе што археолошки остаци често не могу да се датирају у тачну годину. Оквир добијен радиокарбонском анализом понекад обухвата и више од једног века, што отежава утврђивање којој је епидемији припадала заражена особа.
ДНК из старих гробница попуњава празнине
Да би сузили тај временски оквир, истраживачи су пратили место сваког генома на еволуционом стаблу бактерије. Затим су резултате упоредили са археолошким подацима, радиокарбонским датумима и записима хроничара о поморима у одређеним градовима.
То је важна разлика у односу на праћење савремених епидемија. Када се данас узме узорак, познато је када и где је прикупљен; код древне ДНК научници те податке морају да реконструишу из више непотпуних трагова.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНови метод зато не открива сваку појединачну путању заразе. Он ипак омогућава да се узорци који су раније могли припадати различитим деценијама сместе у јаснији историјски контекст.
Посебно су упадљиви налази из Естоније. Према истраживачима, они указују на више уношења куге у то подручје, почев од краја 14. века, као и на раније непознате гране бактерије у градским и сеоским срединама.
Бактерија се разгранала, а куга поново ширила
Анализа показује велико разгранавање бактерије у периоду приближно од 1450. до 1500. године. Тада су се издвојиле три значајне генетичке гране, које су можда успоставиле нова природна жаришта међу дивљим глодарима.
Истраживачи разматрају и могућу улогу климатских промена. Једна од претпоставки јесте да је велика ренесансна суша утицала на популације глодара и њихов контакт са људским насељима, али студија не доказује да је суша изазвала ширење куге.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНалази мењају једноставну слику о зарази која се после Црне смрти задржала на једном месту. ДНК указује на сложенију историју: поновна уношења бактерије, њено разгранавање и епидемије у међусобно удаљеним деловима Европе.
Генетички подаци, ипак, не могу сами да испричају целу причу. За разумевање појединачних епидемија потребни су и подаци о кретању људи, ратовима, трговини и условима у којима су живели.
Ратови и путеви којима се кретала зараза
Истраживачи су пронашли додатне генетичке трагове куге повезане са Тридесетогодишњим ратом у 17. веку и Великим северним ратом почетком 18. века. Војске, трговци и расељено становништво кретали су се истим правцима којима је зараза могла да стигне у нова подручја.
Један од примера је Талин 1710. године, током опсаде у Великом северном рату. Куга је тада погађала војнике обе зараћене стране и цивиле, а ново датирање помаже да се остаци бактерије сместе у тај догађај.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСтудија не значи да је сваки каснији талас куге потекао из истог извора. Управо супротно, њена вредност је у томе што показује колико су поновна појављивања болести била разноврсна и колико историјски назив једне пандемије обухвата различите локалне приче. Зато свако жариште треба посматрати у његовом временском и просторном контексту.
Бактерија Yersinia pestis и данас постоји у природним жариштима ван Европе. Разумевање њене прошлости може да помогне научницима да проучавају како заразне болести опстају, мењају се и поново појављују током дугог периода.
