Вашингтон и Техеран су пред потписивањем меморандума о крају ратних дејстава, али кључни мировни тест тек следи. Геополитичке и економске пукотине овог крхког примирја за Српски недељник Компас анализира истраживач студија безбедности Никола Вујиновић
У ноћи између 14. и 15. јуна свет је одахнуо након објаве Доналда Трампа и потврда из Исламабада и Техерана о постизању примирја између САД и Ирана. Тиме је стављена тачка на тромесечни сукоб који је планету гурнуо на ивицу светског рата и незапамћене енергетске кризе.
Док Вашингтон намеће наратив о капитулацији Техерана, иза помпезних наслова крије се тек прелазни Меморандум о разумевању са роком важења од свега 60 дана. Споразум, настао уз посредовање Пакистана и Катара, биће формално потписан у петак, 19. јуна, у Женеви.
Да су преговори на ивици жилета доказује реакција Ирана, где је шеф дипломатије Абас Аракчи изјавио да коначна одлука још није донета. Сукоб је донео и радикалну промену унутар Ирана, јер је након смрти врховног вође ајатолаха Алија Хамнеија терет пао на његовог сина Моџтабу Хамнеија. Како би умирио структуре у Револуционарној гарди (ИРГЦ), Техеран пласира причу о победи, потенцирајући оно што Бела кућа крије – пристанак Вашингтона на хитно одмрзавање дела блокираних иранских финансијских средстава.
Највећа мина споразума јесте то што Израел није био страна у преговорима. Иако Пакистан тврди да примирје укључује и Либан, израелски министар спољних послова Израел Кац оштро је поручио да Тел Авив не обавезују туђи договори и да задржавају право на акцију како би спречили Иран да пређе нуклеарни праг.
Ипак, гола економска нужда натерала је обе стране на попуштање. Најважнија краткорочна победа је укидање америчке поморске блокаде иранских лука у замену за отварање Ормуског мореуза, кроз који пролази петина светске нафте.
Сат је почео да откуцава. Ако Вашингтон и Техеран за 60 дана не пронађу трајно решење за нуклеарни програм и санкције, Персијски залив би могао да експлодира још силовитије. Да ли сведочимо историјском преокрету или краткотрајном предаху пред нову ескалацију? Ову комплексну ситуацију за Српски недељник Компас анализирао је истраживач студија безбедности Никола Вујиновић.
СПОРАЗУМ О СПОРАЗУМУ
Иза помпезног вела којим Бела кућа и Доналд Трамп заогрћу предстојеће потписивање у Женеви, крије се много трезнија реалност. Како објашњава Вујиновић, швајцарски Меморандум о разумевању у суштини није мировни уговор.
„Ово је споразум о споразуму. Две стране су само написале дневни ред својих мировних разлога. Ниво неповерења је толико радикалан да су актери морали да потпишу званичан документ како би уопште одржали крхко примирје које је на снази од 7. априла. У меморандуму ништа коначно неће бити одлучено, већ се постављају рокови и мапа пута за одлучивање у наредних 60 дана“, прецизира Вујиновић.
Израел је потпуно јединствен у намери да овај споразум обори пре него што заживи
Један од најзанимљивијих аспеката овог маневра јесте свесно померање нуклеарног питања на сам крај агенде, иако се у јавности стиче утисак да је оно највећа препрека.
„Нуклеарни чвор је најлакша тачка јер су позиције одавно приближене. Током последње фазе разговора обављеног 26. фебруара, непосредно пре априлске ескалације, Техеран је већ био спреман на крупан уступак. Иранска страна је пристала да свој обогаћени уранијум измести у трећу земљу, највероватније Русију или Кину, и да заузврат увози гориво искључиво за цивилне потребе и рад нуклеарних електрана”, упућује наш саговорник.
ФОТО: REUTERSТАЈМИНГ КЉУЧАН ЗА САД
С обзиром на то да Техеран још од фатве ајатолаха Хамнеија с почетка овог века тврди да нема намеру да развија војни нуклеарни програм, одрицање од обогаћеног уранијума за њих не представља унутрашњи проблем. Међутим, тајминг је овде, сматра Вујиновић, кључан за америчку унутрашњу политику.
„Трамп свесно користи ову чињеницу за политички маркетинг. Стављањем нуклеарног питања на крај, он осигурава да тешке регионалне теме прођу прве, како би на крају прогласио апсолутну личну победу. То је пример естрадизације политике у ери друштвених мрежа, где лансирате видео на Тиктоку са поруком ‘победио сам’, док јавност заборавља да је тај исти договор био на столу још 26. фебруара“, подсећа експерт.
Док Вашингтон и Техеран траже привремени мир, Израел не функционише као пасивни посматрач, већ као противник било каквог компромиса. Вујиновић скреће пажњу на фрапантно унутрашње јединство на израелској политичкој сцени.
Кључни тест одиграће се у наредних десетак дана. У супротном, потписи у Женеви служиће само за најаву новог рата.
„Најновије вести показују да су и огорчени противници Бенјамина Нетанјахуа из опозиције стали на идентичну линију фронта. Парадоксално, опозиција која је критиковала офанзиве сада се сврстава уз њега јер се више противи дипломатском договору Америке и Ирана него самом наставку рата. Израел је потпуно јединствен у намери да овај споразум обори пре него што заживи“, истиче Вујиновић.
ОПЦИЈА ГАШЕЊА САТЕЛИТА
Какве онда полуге на располагању уопште има шеф Беле куће како би натерао израелску елиту на послушност? Иако се у јавности мистификују моћи израелских служби, реалност је да Тел Авив у потпуности зависи од америчке логистике. Најефикаснији механизам који Бела кућа може да примени јесте оно што Вујиновић назива „гашењем сателита“.
„Уколико би Вашингтон ускратио Израелу приступ обавештајним подацима у реалном времену и аналитичким капацитетима војске САД, оперативна способност Тел Авива би била драматично лимитирана. Ипак, примена таквих мера је мало вероватна јер се обе државе налазе у специфичним предизборним циклусима. Притисак на Нетанјахуа као појединца губи на тежини јер читава гарнитура наследника дели његове ставове о Ирану, иако су му дани на премијерској позицији одбројани“, наводи Вујиновић.
Предвиђа да би Трамп могао да тражи Нетанјахуову оставку као драстичан залог Ирану, али препрека томе јесте њихова „идеолошка и месијанска блискост“.
„Нетанјаху се препознаје у ционистичком, а Трамп у протестантско-хришћанском послању. САД већ седам деценија, још од Суецке кризе 1956. године, нису повукле ниједан потез који би суштински угрозио или условио Израел, нарочито у ратним околностима, што ову тему чини највећим политичким табуом у Вашингтону“, каже саговорник Компаса.
НУКЛЕАРНО ПИТАЊЕ
Да би умириле Израел, САД ће у виду ултиматума вероватно захтевати од Ирана да радикално промени свој курс према Хезболаху, Хутима и Хамасу, а то је нешто што Иран себи једноставно не може да приушти.
„Иранска ‘Осовина отпора’ представља кључну компоненту стратегије одвраћања и њено жртвовање би урушило комплетан кредибилитет Техерана. С друге стране, свестан да попушта на нуклеарном пољу, Иран улази у преговоре са сопственим пакетом захтева. Техеран ће тражити крупне безбедносне уступке: да се америчке војне инсталације изместе даље од њихових граница, да се гарантује безбедност Либана и шиитских милиција, као и да се ирански балистички програм уопште не дира“, анализира Вујиновић и подсећа да се, за разлику од нуклеарног, балистички програм у овим ратним околностима показао као изузетно ефикасно оружје Ирана, због чега је Техеран спреман да нуклеарно питање искористи као монету за поткусуривање како би сачувао своје ракете.
ФОТО: REUTERSИГРА ГЕНЕРАЛА
Успешност спровођења меморандума у огромној мери зависи и од унутрашњих ломова у самом Ирану након смрти ајатолаха Алија Хамнеија. Вујиновић прецизно лоцира где се данас заиста налази полуга одлучивања у иранској престоници.
„Прави носиоци моћи су генерал Вахид и командна структура Иранске револуционарне гарде (ИРГЦ), који су директно потчињени новом врховном вођи Моџтаби Хамнеију. С обзиром на то да им недостаје дипломатски капацитет, шеф дипломатије Аракчи је добио кључну улогу. Они играју координисану игру тврдолинијаша и умеренијих струја јер је унутрашња стабилност Ирана пре свега економски озбиљно нарушена“, објашњава Вујиновић.
Он скреће пажњу на то да су масовни протести у Ирану крајем децембра били дубоко органски, што су признали и покојни Хамнеи и председник Масуд Пезешкијан.
„У ту динамику спада и недавна драма око наводне оставке председника Пезешкијана. Извори из самог Ирана потврђују да је он заиста поднео оставку због притиска Револуционарне гарде, али да је у међувремену постигнут унутрашњи компромис. Све то показује да је иранско вођство претрпело озбиљне губитке под ударима Америке и Израела. Економски очај натерао је Техеран да спусти лопту јер им је одмрзавање имовине и делимично скидање санкција у овом тренутку дословно питање биолошког опстанка“, указује аналитичар.
ОРМУЗ КАО НАФТНО ОРУЖЈЕ
Једина опипљива победа коју овај споразум доноси јесте смиривање енергетских тржишта. Питање слободне пловидбе кроз Ормуски мореуз месецима је висило над светском економијом као гиљотина, а решење представља тријумф прагматичне дипломатије. Вујиновић предвиђа да ће се ситуација у Ормузу ускоро вратити на стање пре рата.
„Иако се ради о територијалним водама Ирана и Омана, Техеран ће поново гарантовати слободан пролаз за танкере. Заузврат, Иран добија оно што је највише тражио, а то је потпуно скидање санкција на извоз сопствене нафте. Резултати су видљиви одмах, јер је цена сирове нафте већ сада пала на око 80 долара по барелу“, наводи Вујиновић.
Економски очај натерао је Техеран да спусти лопту, то је за њих питање биолошког опстанка
У целом овом енергетском заплету, Вујиновић уочава изузетно вешт дипломатски маневар Техерана.
„Када је амерички председник тријумфално изјавио да споразум обезбеђује слободан пролаз кроз Ормуз, свесно је прећутао чињеницу да је тај пролаз био потпуно слободан и пре блокаде. Дакле, Иран је одиграо сјајну дипломатску игру, јер је мореуз затворио, подигли су улоге, почели да наплаћују пролаз, а онда су га кроз преговоре отворили како би пред светом испали конструктиван актер. То је такође пример естрадизације политике где лансирате кратку поруку на мрежама, а људи заборављају ко је заправо изазвао кризу“, подвлачи Вујиновић.
ФОТО: REUTERSУКРАЈИНСКИ СЦЕНАРИО НА БЛИСКОМ ИСТОКУ
И поред свих економских бенефита, фундаментално питање остаје: да ли овај привремени меморандум уопште има потенцијал да прерасте у трајни мир? Вујиновић је изузетно опрезан и повлачи мрачну паралелу са чувеним Божићним споразумом између Владимира Путина и Володимира Зеленског са самог краја 2025. године, који је Трамп такође лансирао са 20-ак тачака.
„Тај документ је на папиру имао огроман мировни потенцијал, али сведоци смо да након само седам месеци рат на истоку Европе траје несмањеном жестином. Папир без реалне присиле на терену не значи ништа. На Блиском истоку дугорочни мир није могућ све док се не реши егзистенцијални антагонизам између Арапа и Израела, где обе стране у основи негирају право оној другој на постојање. Што је још горе, САД и Иран су у овај сукоб увучени првенствено захваљујући израелском константном охрабривању Трампа да заузме што радикалнији курс“, објашњава експерт.
Да би се направио корак ка трајној стабилности, морао би се успоставити потпуно нови регионални режим, налик ономе на Балкану кроз стриктну контролу наоружања.
„То би подразумевало да Иран склони своје лансере дронова и ракета у унутрашњост земље, док би заливске монархије попут Катара морале да откажу гостопримство америчким војним базама. У супротном, парцијални уговор Вашингтона и Техерана само ће продубити пукотине у постојећим регионалним савезништвима“, предвиђа Вујиновић.
СИТУАЦИЈА У ЛИБАНУ
Најбољи лакмус папир за успех или крах женевског документа биће ситуација у напаћеном Либану. Наш саговорник сматра да ће се ситуација на терену, уколико се Израел драстично не примора на промену понашања, једноставно вратити на статус пре рата.
„То значи да никаквог стварног примирја за Либан неће бити. Хезболах ће са југа наставити са повременим ракетирањем северних израелских области, док ће Израел наставити са својом стратегијом бомбардовања Бејрута и високотехнолошким операцијама уништавања оперативе Хезболаха, баш онако како су радили и пре опште ескалације сукоба. Иран на том фронту има лимитирану моћ директне контроле, али ће због очувања сопственог образа морати да инсистира на повлачењу израелске војске на званичне границе и финансијској надокнади штете. Кључни тест за читаву ову дипломатску конструкцију одиграће се у наредних десетак дана. Ако Израел у том периоду не направи ниједан крупан војни ексцес који би за Техеран представљао црвену линију, то ће бити једини стварни доказ да је дипломатија добила шансу. У супротном, потписи у Женеви служиће само за најаву новог рата“, закључио је Никола Вујиновић анализу за Компас.
