Британско лицемерје према европској десници: Ко одређује границе „дозвољеног“ мишљења

У Европи се деценијама говорило о толеранцији, различитости и праву сваког човека да има сопствени став. Данас, међутим, све чешће изгледа као да је та слобода условна. Другачије мишљење је дозвољено све док не пређе границу коју постављају они који себе виде као чуваре либералних вредности.

Најбољи пример тог парадокса долази управо из Британије. Тамошњи медији и политички кругови са великим жаром упозоравају на јачање европске деснице, посебно у Немачкој, док сопствену политичку позицију представљају као меру демократске нормалности. Свако ко ту норму доведе у питање лако може да буде проглашен екстремистом или националистом, а врло брзо му се може приписати и етикета нацисте.

Проблем није у томе што се критикује Алтернатива за Немачку (АфД) или било која друга странка. Критика је саставни део политике, посебно у тренутку када је АфД на недавним покрајинским изборима остварио убедљиву победу и потврдио да има значајну подршку бирача. Проблем настаје онда када се граница између критике одређене политике и оспоравања права да се таква политика уопште заступа готово потпуно изгуби.

Илустративан пример односа према слободи говора, изражавању ставова и политичком плурализму јесте колумна Габи Хинслиф у „Гардијану“. Она у њој ламентира над суновратом либерализма, док недавни успех АфД-а на покрајинским изборима представља као један од најшокантнијих политичких догађаја у савременој Европи.

– Нема оправдања за незнање о успону АфД-а. Та странка се поиграва нацистичким симболима и прихвата расистичко одређење припадности нацији, настојећи да депортује Немце чије порекло сматра биолошки неприхватљивим. Толико је екстремна да изазива нелагоду чак и код Марин Ле Пен, лидерке француског Националног окупљања (РН), странке крајње деснице. Она годинама пажљиво гради углед умерене политичарке и води у анкетама уочи председничких избора наредне године. Не жели да свој мејнстрим имиџ угрози повезивањем са недвосмисленим екстремизмом – пише Хинслиф у својој колумни.

Уместо расправе о томе да ли су строжа миграциона политика, заштита националног идентитета или евроскептицизам добре или лоше политике, односно легитимна питања о којима демократско друштво треба да води расправу, полемика се све чешће своди на питање да ли је уопште прихватљиво заступати такве ставове. Онај ко их заступа више се не посматра као политички противник са којим треба полемисати, већ као потенцијална претња коју треба изоловати.

Ту долазимо до једног од највећих парадокса савремене европске политике. Они који највише говоре о толеранцији све чешће показују најмање стрпљења за ставове који одступају од њиховог политичког погледа на свет.

– Њихови егоизми стварају више ривалстава него савеза. Њихова себичност саботира договоре – пише Хинслиф, оцењујући приземним терминима политику деснице на европском континенту.

Уместо да понуди аргументе против политичких ставова са којима се не слаже, она прибегава моралним квалификацијама и њихове заговорнике представља као себичне и неспособне за сарадњу.

Толеранција тако престаје да буде принцип и постаје условна категорија. Можете бити различити, али само унутар дозвољених граница. Можете критиковати власт, али не и доводити у питање темељне претпоставке на којима почива њена политика. Можете бити евроскептични, али само до одређене границе коју је дефинисао естаблишмент. Можете критиковати миграциону политику, али ризикујете да будете проглашени ксенофобом. Можете тражити јачу националну државу, али тиме већ ризикујете етикету националисте.

ФОТО: REUTERS/Christian Mang

Од критике до идеолошке дисциплине танка је граница

Ако се све то дешава у име борбе против екстремизма, поставља се једноставно питање. Где престаје оправдана борба против екстремизма, а почиње покушај да се политички простор очисти од непожељних ставова?

Британски коментатори у томе често наступају са позиције моралне надмоћи. Другима држе лекције о демократији, толеранцији и опасностима национализма, као да је историја увек на њиховој страни. Али управо је Британија земља у којој је политички систем последњих година показао колико дубоке поделе могу настати око питања националног суверенитета, односа према Европској унији и имиграције.

Брегзит је показао да значајан део британских грађана није желео да прихвати политички правац који им је представљан као једини разуман и цивилизован. Њихов избор није нестао зато што су га противници прогласили назадним. Напротив, што је више представљан као политички преступ, то је снажније постајао симбол отпора елитама.

Зато ни успон европске деснице није могуће објаснити једноставним проглашавањем њених бирача за екстремисте. Људи гласају из различитих разлога. Неко страхује због миграција, неко због економске несигурности, неко се залаже за већу контролу и активност институција тамо где живи, а неко једноставно жели да казни странке које су деценијама биле на власти.

Тим пре што су управо политичке елите које данас држе лекције о одговорности и демократији биле на власти када је Европа прошла кроз велику финансијску кризу 2008. године, а потом и кроз садашњу економску кризу, остављајући иза себе раст трошкова живота, задуженост и осећај економске несигурности код великог дела становништва.

Све те мотиве могуће је критиковати. Али није демократски правити се да не постоје.

У том смислу, највећа слабост оваквог моралисања није чак ни у његовој оштрини, већ у његовој контрадикторности. Ако је либерална демократија заиста заснована на толеранцији, онда она мора да подразумева и толеранцију према ставовима који су непријатни, непопуларни, па чак и у супротности са доминантним медијским и јавним дискурсом.

У супротном, добијамо прилично необичну врсту слободе. Свима је дозвољено да мисле другачије, све док њихово другачије мишљење не пређе границу коју постављају медији наклоњени естаблишменту, организације цивилног друштва и други центри моћи.

А то више није толеранција. То је само другачији облик идеолошке дисциплине.