Израел се суочава са новим мерама Велике Британије, Француске и Канаде због политике насељавања на Западној обали. Велика Британија је 8. септембра најавила забрану увоза робе произведене у израелским насељима, проглашење присуства Израела на окупираној територији незаконитим и циљане санкције против појединаца, банака и компанија које финансирају ширење насеља или учествују у изградњи њихове инфраструктуре.
То није била само промена тона. Био је то тренутак у којем је дипломатски притисак прерастао у конкретну политику и у којем је Лондон употребио речник какав је до сада избегавао када је реч о Израелу. Милибанд је досељенике оптужио за „етничко чишћење“ Палестинаца, термин који ниједан британски министар спољних послова до тада није употребио да опише поступке дугогодишњег савезника, пише портал Капитал.
Израелска реакција на ове изјаве била је готово тренутна. Министар спољних послова Гидеон Сар најавио је затварање британског конзулата у Јерусалиму и изнео контрамере.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Ограничене санкције, али координисан притисак на Израел
Пакет мера не представља потпуни бојкот, што британски званичници посебно наглашавају. Милибанд је рекао да ће се режим санкција фокусирати на илегална насеља и њихово ширење, а не на земљу у целини. То значи да мере неће обухватити трговину робом произведеном унутар међународно признатих граница из 1967. године.
Предложене мере односе се на трговину робом која је директно повезана са око 300 насеља и истурених пунктова на Западној обали. Реч је о пољопривредним производима, индустријској роби и грађевинском материјалу произведеном на тим подручјима. Лондон је такође забранио оглашавање некретнина у насељима купцима из Велике Британије, а припрема и санкције против банака и инвеститора који финансирају нову изградњу. Очекује се да те мере ступе на снагу у наредних шест до девет месеци.
Непосредан утицај ових санкција на трговину биће скроман. Британски увоз из спорних насеља износи око 44,3 милиона евра годишње, што је безначајан део укупне размене две земље. Међутим, права снага мера лежи у њиховом финансијском и репутационом ефекту. Искључивањем израелских банака и инвеститора са британског тржишта капитала и некретнина, Лондон знатно поскупљује финансирање изградње насеља на Западној обали. То ће директно погодити и контроверзни план Е1, за који Милибанд упозорава да може потпуно онемогућити стварање одрживе палестинске државе.
ФОТО: REUTERS/Mohammed TorokmanОно што овај тренутак чини другачијим јесте коалиција која стоји иза свих ових одлука. Француска и Канада придружиле су се Великој Британији у објављивању координисаних корака, док је још девет западних земаља подржало оваква национална ограничења или додато пооштрило постојеће забране. Међу њима су Шпанија, Данска, Ирска, Финска, Исланд, Норвешка, Пољска, Португалија и Шведска.
За аналитичаре, ово је најјаснији сигнал растуће изолације Израела међу западним савезницима. Уместо појединачног иступа, реч је о синхронизованом притиску који се спремао недељама. Британске власти су још 1. септембра најавиле „потпуно преусмеравање“ политике према Израелу, уз јасну поруку Милибанда да домаће компаније више неће моћи да учествују у финансирању, изградњи или промоцији нових насеља.
За оне који заступају пропалестинску политику, међутим, ови потези су и даље обична козметика. Омар Баргути, суоснивач покрета BDS, замера што су мере ограничене само на насеља и поједине министре, називајући их „јефтиним маневром за скретање пажње“. Он подсећа да међународно право обавезује Британију да обустави сваку подршку окупацији, а не само њеним највидљивијим последицама.
Израел отвара стару британску рану да би узвратио Лондону
Овакав расплет није дошао изненада. Односи Лондона и Јерусалима нарушавају се већ месецима, а уочи саме Милибандове објаве, Израел је посегао за необичним средством притиска — Фолкландским острвима. Иако ова британска територија, удаљена 13.000 километара од Јерусалима, нема никакве везе са Западном обалом, она и даље има изузетно снажну симболику у британском националном памћењу.
Док је Лондон припремао пакет санкција, високи израелски званичници почели су отворено да подржавају аргентинске захтеве за суверенитет над острвима, која Буенос Ајрес назива Малвинима. Израелски министар спољних послова Гидеон Сар тада је упутио и директну претњу британским колегама.
– Ако Британија предузме акцију против Израела, Израел ће узвратити истом мером – поручио је Сар.
Напади су брзо прешли у отворене увреде. Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху назвао је Британију „Исламском Републиком“, док је његов син Јаир поручио да Фолкландска острва припадају Аргентини:
– Британија нам је данас непријатељ, а Аргентина пријатељ – сажео је млађи Нетанјаху.
Притисак се брзо претворио у тројни пакт. Аргентински председник Хавијер Милеј одмах је поручио да „ветрови промена“ иду у корист њиховог суверенитета над острвима, док је Доналд Трамп наговестио напуштање америчке неутралности, љутит што му Лондон није помогао током удара на Иран.
Ипак, израелски улог није само реторички. Њихова компанија Navitas Petroleum држи главни удео у нафтном пољу Sea Lion код Фолкланда, вредном четири милијарде долара, са укупним резервама од 230 милиона барела нафте.
Овај синхронизовани притисак Израела, Аргентине и САД није био случајност. Реч је о покушају да се Британији драстично подигне цена сукоба с Израелом отварањем једне од најосетљивијих рана њихове спољне политике.
ФОТО: Shutterstock/AustralianCameraОд Фокланда до данас: Аргентина као полуга против Британије
Ово није први пут да аргентинско питање постаје полуга у израелском притиску на Британију. Током Фокландског рата 1982. године, Израел је тајно наоружавао аргентинску војну хунту.
Декласификовани документи британског Министарства спољних послова откривају размере те сарадње. Израел је Аргентини испоручивао борбене авионе Скајхок, модификоване ловце Нешер, ракете ваздух–ваздух, минобацаче и тенкове. Да би прикрио своју улогу, испоруке је тајно пребацивао преко Перуа. Аргентински авиони су потом ушли у борбу и напали британску флоту, потопивши четири брода Краљевске морнарице. У тим нападима погинуло је 48 британских војника и морнара. Испорука оружја није била операција малог обима. Вредност пошиљки које су у том периоду стигле у Аргентину процењује се на око милијарду долара.
Израелска влада је све време негирала да шаље оружје. То је толико фрустрирало британске дипломате да су почели да прослеђују детаље медијима. Патрик Моверли, тадашњи британски амбасадор у Тел Авиву, жалио се да Израел улаже гигантске напоре да завара његову земљу.
Зашто је Израел био спреман да толико ризикује? Један од разлога био је новац. Израелски дипломата је продају описао као „изузетно атрактивну прилику“ за ширење израелског тржишта оружја у Аргентини и Латинској Америци. Али профит није био једини мотив.
Постојао је и политички рачун. Премијер Менахем Бегин, некадашњи командант Иргуна који се борио против британске власти у Палестини, годинама је гајио неповерење према Лондону. Када је Британија 1982. увела ембарго на оружје Израелу због инвазије на Либан и осудила масакре у Сабри и Шатили као „чисто варварство“, Бегинова влада је, по свему судећи, у продаји оружја Аргентини видела прилику да изврши притисак на Британију и натера је да укине ембарго.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Није успело. Британија није попустила.
Напротив, влада Маргарет Тачер подржала је Венецијанску декларацију, којом је Европа изразила забринутост због израелских насеља, а британски ембарго на оружје остао је на снази до 1994. године.
Данас се назире сличан образац, иако су размере неупоредиво мање. Бегин је 1982. искористио аргентински рат као полугу у спору са Британијом око ембарга на оружје. Данас се поједини делови израелске владе поново окрећу Аргентини, не да би јој продавали оружје, већ да би питање суверенитета претворили у средство политичког притиска на Лондон.
То се дешава управо у тренутку када Британија уводи најобимније санкције Израелу у последњих неколико деценија.
Да ли ће тај притисак овога пута успети, показаће наредни месеци. Британија тек треба да спроведе најављене санкције, а западне земље, све више уједињене у осуди ширења израелских насеља, мораће да одлуче колико далеко су спремне да иду.
