Бриселска раскршћа у две слике

ФОТО: Компас/Илустрација

Пометња у идентитету драма је не само у психологији појединца него и у великим системима. Европска унија очигледно је у кризи јер не може да пронађе тачку заједништва која би јој дала смисао заједнице

Узалуд генерисање умишљеног страха од руске опасности, од Трамповог критичког односа према атлантизму чије је време истекло управо у тренутку када су његови апологете помислили да је тријумфовао за вечност и, попут Френсиса Фукујаме, прогласили крај историје. Пошто реалност представља непремостиву препреку за бриселске бирократе да пронађу резон због кога би Монеов и Шуманов пројекат представљао одрживу идеју, можда је упутно прибећи коперниканском обрту у перцепцији темеља на коме би могла да почива ЕУ. Она је пред пред хамлетовском дилемом коју исказује и Сартров наслов Биће и ништавило!

Сергеј Ејзенштајн је предвидео каменове спотицања на којима ће се сломити политички пројекти засновани на апсолутизацији материјалистичко/реалистичко/прагматичке политике и њихови конструкти. Рецимо у једној слободнијој форми да уметност не треба да опонаша стварност већ да је за саму стварност боље да почне да опонаша уметност или барем да користи њене моделе или метафоре за сопствене путоказе. А постоји обиље идеја у свету уметности које описују или антиципирају неизвесне буре реал политике. Да подсетимо на Орвелову дистопију „1984“, Замјатинову „Ми“ или пак назнаке са утопистичком аромом као што је зимско сновиђење Европе Ханса Касторпа уснулог на клупи у Давосу.

ФОТО: commons.wikimedia.org/Јавно власништво
Слика „И у Аркадији сам ја“ Николе Пусена (1594-1665)

Овај пут, међутим, нека парадигме екстремних полова из Сартрове књиге буду представљене у симболичким порукама сликарства. Никола Пусен приказује три пастира који усред идиличног пејсажа наилазе на саркофаг са натписом „Et in Arcadia ego“, на српском „И у Аркадији сам ја“, што ће рећи да се и у блаженом амбијенту спокоја и тишине налази смрт. Озбиљно упозорење сваком неопрезном човеку. Насупрот Пусеновом memento mori, на слици Пијетра дела Франческе „Христово ускрснуће“ Син Божији уздиже се изнад каменог гроба, поред кога леже заспали чувари, и показује победу нас смрћу.

ФОТО: commons.wikimedia.org/Јавно власништво
Слика „Васкрсење Христово“ Пјетра дела Франческе (1415–1492)

Пред стратезима бриселске политике је да препознају да ли ће у својој хаотичној политици остати заточеници празне илузије о уједињеној Европи која не увиђа да се у низу апсурдних одлука крије демон саморазарања и краја или ће се више и одговорније загледати у уздизање Христовог лика на слици Пијетра дела Франческе. Добро је да су некомпетентне евроелите у дубоком сну – а праве вредности пред нама васкрсавају, као Србија коју већ од 1914. покушавају да затворе у саркофаг.

Превиђају да се Србија умирит’ не може! Док то не схвате нека у Бриселу и Стразбуру поставе диптих Пусенове и Дела Франческове слике као мементо за избор сопствених раскршћа!