Јасно је зашто, по правилу, опозиција политици приступа макијавелистички, а власт функционалистички. Нажалост, у Србији тренутно имамо управо такву, нестрпљиву, кратковиду и агресивну опозицију која се води искључиво макијавелистичким принципима
Избори су, делује већ извесно, пред вратима. Постављају се уобичајена питања – шта ће бити главне теме кампање; да ли ће она бити негативна или позитивна; ко ће бити носиоци, а ко у врху изборних листа. Када је о предстојећим изборима реч отварају се и питања да ли ће опозиција ићи у једној или више колона итд. О свему томе ће се у наредним седмицама и месецима говорити надугачко и нашироко, а овде се поставља питање шта ће нам уопште избори и чему они уопште служе? Мада делује јеретички, тиме се не доводи у питање институција избора већ је реч о покушају да се освести питање шта је уопште циљ политике па самим тим и избора?
Већина људи од политике очекује да створи рај на земљи, односно праведно и богато друштво. Од политичара се очекује да буду честити и морални и да раде у интересу свих а не првенствено у сопственом интересу. Ретко ко ће то баш тако рећи, али када критикују политику и политичаре обични људи их мере управо по тим аршинима. Тај антички идеал никада и нигде (па ни у Антици) није остварен па, свестан тога, одређени број људи уопште и не излази на изборе нити се „пали“ на политику.
У људској природи је тежња ка идеалном, али и прихватање живота онаквог какав је. Они који политику прихватају на тај начин виде је као арену у којој се појединци и групе боре за моћ
У људског природи је тежња ка идеалном, али и прихватање живота онаквог какав је. Они који политику прихватају на тај начин виде је као арену у којој се појединци и групе боре за моћ. У тој борби, како је говорио Макијавели, циљ оправдава средства. Другим речима, све је подређено техници освајања или одржавања на власти, па борба за власт постаје највиши политички циљ. Из тог разлога многи покрети који су почели као борба за велике идеале заврше као олигархијске дружине којима је долазак на валст искључиви циљ. Такозвани студентски покрет је почео као наводна борба за поштовање и одрбрану институција, а дошло се до тога да је урушена једна од најстаријих и најважнијих институција јер се универзитет користи као оруђе у рукама оних који сада стварају нову опозициону олигархију чији је једини циљ промена власти.
Поједностављено би се могло рећи да обични људи на политику гледају идеалистички, политичари (па и они у покушају) реалистички, а професионални посматрачи политичких збивања и они који изучавају политику – у зависности од теоријске перспективе, указују да је циљ политике да обезбеди стабилност друштва као претпоставку његовог развоја. Стабилност подразумева успешно превазилажење унутрашњих конфликта и адекватно прилагођавање спољњем окружењу. Тако схваћена политика је својеврсна „уметност“ владања односно постављања и постизања друштвених циљева. Овакво схватање је под утицајем политиколошких и социолошких теорија, али и пред захтевима корпорација и међународног окружења постало стандард за оне који владају и воде државне послове. У данашње време успешност политичара на власти се мери по томе у којој мери су допринели стабилним условима пословања и расту привредних активности. С те тачке гледишта и поступци актуелене власти у Србији постају много јаснији. Из тог разлога за власт избори представљају проверу успешности вођења политике, док су за опозицију, пре свега, прилика да се докопа власти.
Тако посматрано, јасно је зашто, по правилу, опозиција политици приступа макијавелистички, а власт функционалистички. Јасније и зашто опозицији више одговара негативна кампања и друштвени сукоби, док власт инсистира на позитивној кампањи, односно показивању онога што је урађено и зашто јој не одговора нестабилност. Опозиција, другим речима, има луксуз да води рачуна искључиво о својим партикуларним интересима односно освајању власти, док власт, ако жели да опстане, мора првенствено да води рачуна о државним интересима. Уколико у владајућим структурама уско страначки интереси превладају државне онда подршка бирача изостаје. Констурктивна опозиција која размишља да ће можда и сама сутра бити власт помаже власти у реализацији важних друштвених и државних циљева чак и када јој то није у краткорочном интересу. Кратковида опозиција то не чини било зато што не верује да ће икада доћи на власт, било зато што не схвата да тиме ствара атмосферу која ће и њој отежати вођење државних послова када дође на власт. Нажалост, у Србији тренутно имамо управо такву, нестрпљиву, кратковиду и агресивну опозицију која се води искључиво макијавелистичким принципима. С друге стране, Александар Вучић који кормилари државним бродом с тешком муком успева да одржи приоритет државних интереса, а да не угрози интересе странке која га подржава.
У сваком случају после избора „студентски“ покрет више неће постојати. Замениће га нова олигархија у којој ће се наћи и понеки студентски активиста
Где је у свему томе таковзвани студентски покрет кога многи виде као главног опозиционог изазивача актуелној власти? Оно што се са сигурношћу може рећи је да је он пропустио прилику да постане ванстраначки политички актер који је могао допринети демократској нормализацији и уместо тога је допустио да у њему овладају оне струје које су га претвориле у радикалну и агресивну оштрицу макијавелистички схваћене политике. Једном речу, такозвани студентски покрет постао је жртва партикуларних интереса различитих домаћих и светских актера који ће тек након промена – ако до њих дође, изаћи на сцену и постати свима видљиви. Таква жртва је већ постао један (леви) део тог покрета који политику, државу и либералну демократију види као инструменте којима владаућа класа колонизује читаво дрштво. Студенти који су се залагали за рушење таквог политичког система и који су дали почетни подстицај и легитимитет читавом покрету одбачени су као што свемирска летилица након полетања одбацује бустере. Онај део студента који сада служи као заштитни омотач ракете која се пробија кроз густу атмосферу биће такође одбачен када и ако капсула уплови у безбедан свемирски простор. У сваком случају после избора „студентски“ покрет више неће постојати. Замениће га нова олигархија у којој ће се наћи и понеки студентски активиста или ће, заједно са читавим пројектом рушења власти, завршити у ропотарници историје.
