Када су талибани у августу 2021. године поново преузели власт у Авганистану, наступио је један од најтежих периода за права жена у новијој историји те земље. Слике које последњих година стижу из те државе сведоче о друштву у којем је простор слободе драстично сужен — не само у образовању, раду и јавном животу, већ и у најобичнијим тренуцима свакодневице.
Ограничења су отишла толико далеко да су за многе жене чак и једноставне ствари, попут слободног погледа на улицу, планине или пејзаж око себе, постале недоступне. Бурка, која покрива тело и лице, није само део прописаног изгледа – она за многе жене представља и физичку баријеру између њих и света који их окружује.
Дрес који је постао симбол отпора
Али, чак и у земљи у којој су жене гурнуте изван јавног живота, постоје оне које су одбиле да нестану. За њих борба за слободу није вођена само кроз велике политичке захтеве, већ и кроз мале, свакодневне изборе – право да уче, да се крећу, да се баве оним што воле.
Међу њима су и авганистанске фудбалерке. Док су некада морале да крију свој идентитет и да се боре за могућност да уопште изађу на терен, данас поново облаче дрес репрезентације своје земље. Тај повратак није само спортски тренутак, већ сведочанство о истрајности жена које су, упркос свему, одбиле да буду да невидљиве.
У једној свлачионици на Новом Зеланду, непосредно пре утакмице, тај тренутак има посебну тежину. Играчице пролазе кроз уобичајене мале ритуале који се обављају пре меча – неке се истежу и намештају копачке, друге се грле и охрабрују.
– Будите јаке као и увек, јер представљамо авганистанске жене – каже везна играчица Фатима Хајдари саиграчицама из тима Afghan Women United (Уједињене жене Авганистана).
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
У просторији у којој виси авганистанска застава и чује се патриотска песма, пролама се аплауз. Док певају, неке од играчица покушавају да задрже сузе.
Пре доласка талибана на власт, авганистанска женска репрезентација имала је званичан статус и учествовала у међународним такмичењима. После повратка талибана у августу 2021. године, све се променило. Женама је забрањено да се баве организованим спортом, а национални тим више није могао да игра.
Многе репрезентативке биле су међу хиљадама Авганистанаца који су напустили земљу и уточиште пронашли у државама попут Аустралије, Велике Британије и Португала. Године борбе да њихов глас не буде изгубљен довеле су до стварања избегличког тима Afghan Women United.
Одлука ФИФА да им омогући представљање Авганистана у званичним утакмицама отворила је пут да се једног дана боре за пласман на највећа светска такмичења, укључујући Светско првенство и Олимпијске игре.
Али иза тог формалног признања крије се много тежа прича. Ове играчице годинама нису могле да се окупе на једном месту. Живећи у различитим земљама као избеглице и тражиоци азила, често су се суочавале са административним препрекама и неизвесношћу око путовања.
Зато је окупљање у Новом Зеланду за њих било много више од припреме за две пријатељске утакмице. Био је то први пут после дугог раздвајања да поново стоје заједно као тим.
ФОТО: Abdel Majid BZIOUAT/AFP/ProfimediaЗакопане медаље и сан који није могао да буде сахрањен
Дан пре утакмице, у хотелу у Окланду, 23-годишња Манож Нури седи у мајици и шортсу. Тај изглед, који је за њу данас потпуно природан, годинама је изазивао осуде дела породице јер су га сматрали „превише мушким“.
Док говори о свом одрастању и односу са породицом, њен глас постепено постаје несигуран. Прави паузу, дубоко удахне и на тренутак скреће поглед. Не плаче, али је јасно колико су тешке успомене које носи, пише Би-Би-Си (BBC).
Данас Манож Нури живи у Аустралији, али њена прича о фудбалу почиње на улицама Кабула, где је као девојчица играла са дечацима из краја. Када је на телевизији први пут видела женски фудбал, схватила је да постоји свет у којем би и она могла да пронађе своје место.
Ипак, тај пут у Авганистану није био једноставан. Нури се тајно прикључила локалним клубовима и постепено напредовала, али је знала да би њен старији брат то осудио. Да би сакрила свој идентитет и смањила могућност да буде препозната, на утакмицама је носила покривало преко лица.
Упркос препрекама, њен таленат није могао да остане скривен. Током шест година освајала је титуле у лиги, национална првенства и индивидуална признања. Али што је била успешнија, то је било теже сакрити оно што је радила.
ФОТО: Andrew Cornaga/www.photosport.nz/imago sportfotodienst/ProfimediaОко 2018. године, саиграчице су је убедиле да први пут потпуно открије своју главу за телевизијски интервју. Прилог са њеном изјавом и снимцима утакмице емитован је у вестима. За многе је то био тренутак поноса, али за Нури је значио и страх да ће њен брат сазнати истину.
– Била сам ужаснута. Само сам размишљала „видеће ме. Сазнаће“ – присећа се она.
У покушају да спречи да њена породица види прилог, чак је искључила струју у кући. Али вест је ипак стигла до њеног брата, који је, како каже, реаговао бурно.
– Викао је – рекла си нам да учиш. Рекла си да желиш да постанеш учитељица или докторка. Шта је ово? – присећа се Нури и додаје како јој је брат претио је да ће прекинути односе са породицом ако не престане да игра фудбал. Њена мајка је плакала, забринута за егзистенцију породице, јер је он био особа која је финансијски издржавала читаву породицу.
Нури је на крају направила паузу од фудбала, али није одустала од свог сна. После извесног времена вратила се на терен, уз подршку другог брата који је живео у Немачкој и помогао јој да настави да се бави спортом.
Када су се талибани вратили на власт, Нури је донела одлуку да напусти Авганистан. Али пре него што је отишла, у башти породичне куће закопала је своје медаље и трофеје — успомене на године труда и успеха које није могла да понесе са собом.
Више од четири године касније, они су и даље тамо.
– Једног дана ћу се вратити и ископати их – каже са кратким осмехом, као да на тренутак види тај повратак који још увек чека.
За Нури, фудбал није био само игра. Он јој је помогао да промени живот не само себи, већ и својој породици. Након што се преселила у Аустралију и изградила нови живот као фудбалерка, успела је да доведе мајку и сестру из Авганистана.
Захваљујући томе, њена сестра је поново добила прилику да се школује. Иако њен брат није подржавао њихово бављење спортом, увек је желео да се образују.
– Надам се да сада схвата да нисам лоша особа – каже Нури.
ФОТО: ISNTAGRAM/https://www.instagram.com/manozh20/p/DZPbjYYkxfh/?img_index=1/PrintscreenДок се тим припрема за утакмице у Окланду, многе играчице говоре о фудбалу као о нечему што им је помогло да преживе један од најтежих периода у новијој историји њихове земље.
– Да нисам била фудбалерка, вероватно бих и даље била у Авганистану, једна од милиона девојчица којима није дозвољено да се школују, говоре слободно или саме бирају свој пут – каже Мурсал Садат, која такође живи у Аустралији.
Данас, са 24 године, она ради као фудбалски тренер, бави се радом са младима и залаже се за права избеглица, жена и људи уопште.
У Авганистану, Мурсал Садат је често била изложена осудама и узнемиравању. Говорили су јој да се нико неће оженити женом која игра фудбал и да спорт није место за девојке.
Данас је верена за мушкарца који и даље живи у Авганистану, а каже да он и његова породица подржавају њен рад и њено место у репрезентацији.
– Говоре ми – ти си понос наше породице. Имамо срећу што те имамо – каже она.
ФОТО: INSTAGRAM/___khursand___ and afghan.wnt/PrintscreenФудбал као простор слободе
За играчице Afghan Women United, утакмице у Окланду нису само повратак спорту. Док излазе на терен по јакој новозеландској киши, са собом носе искуства много тежих услова које су преживеле у Авганистану.
Једна од њих је и Наџма Арифи. Као тинејџерка тренирала је на температурама вишим од 45 степени Целзијуса, јер су девојке често добијале најлошије термине за тренинг — у најтоплијем делу дана и у условима које други нису желели.
Ипак, није одустала.
Њена упорност помогла је тиму из Херата да освоји национално првенство. Та победа, каже она, променила је однос средине према женском спорту.
– Били су постављени билборди са нашим сликама широм Херата. Људи су били поносни. Више породица је почело да дозвољава својим ћеркама да играју фудбал – присећа се она.
ФОТО: INSTAGRAM/najma_arefi/PrintscreenДанас Арифи живи у Донкастеру, на северу Енглеске, где је стигла после повратка талибана на власт. Каже да сада има прилике које као девојчица у Авганистану није могла ни да замисли.
Данас Наџма Арифи студира кривично право на колеџу, игра фудбал и сама доноси одлуке о свом животу — нешто што јој је као девојчици у Авганистану било готово незамисливо.
– Та слобода је невероватна – каже она.
Ипак, признаје да уз тај осећај слободе често долази и осећај кривице. Док она има прилику да се школује, игра спорт и гради будућност у иностранству, милиони девојчица у њеној домовини и даље немају могућност да уче или следе сопствене снове.
– Осећам да морам да искористим сваку прилику коју имам – каже она и додаје како понекад сама себи поставља превелики притисак.
Сузе које јој се појављују док то говори показују колико је тежак терет који носи.
Она посебно захваљује Калиди Попал, оснивачици прве авганистанске женске репрезентације, која је годинама лобирала да ФИФА призна тим и омогући му наступе у будућности.
– То што смо добиле признање ФИФА без одобрења талибана јесте историјски тренутак. То је нешто на шта ћу увек бити поносна – каже Афери.
ФОТО: Andrew Cornaga/www.photosport.nz/imago sportfotodienst/ProfimediaКада су коначно изашле на терен у Окланду, резултат није био онакав какав су желеле. Прва утакмица против селекције Кукових Острва завршена је победом домаћег тима од 1:0, а три дана касније уследио је нови пораз, овог пута резултатом 3:0.
Али за авганистанске фудбалерке те утакмице нису биле питање резултата.
Њихов највећи успех био је сам повратак на терен – доказ да, упркос избеглиштву, раздвојености од породица и годинама неизвесности, нису дозволиле да буду заборављене.
