Судбина Ђанија Инфантина на челу ФИФА више није извесна. Наредни месеци показаће да ли ће задржати функцију, суочити се са изгласавањем неповерења, изгубити изборе у марту или се повући из трке.
Само пре недељу дана већина би без много размишљања рекла да ће Инфантино преживети и ову кризу. Разлог је једноставан – он боље од већине разуме политичку математику унутар ФИФА. Сам Инфантино одговара за функционисање 211 националних савеза, а велики број њих не би могао нормално да функционише, а неки вероватно не би ни постојали у садашњем облику, без новца који добијају од ФИФА. За десет година на челу светске куће фудбала Инфантино је успео да више него учетворостручи средства која добија сваки члан, док су улагања ФИФА у фудбалске пројекте широм света порасла чак седам пута.
Новац је, међутим, најјача карта на коју игра Инфантино. За многе националне савезе далеко је важније што ФИФА редовно увећава финансијску подршку него расправа о начину на који се организацијом управља. Док му западни медији замерају ауторитарност, блискост са појединим светским лидерима, спорне дисциплинске и политичке одлуке, као и начин на који је Саудијска Арабија добила домаћинство Светског првенства 2034, већина чланица ФИФА пре свега гледа сопствени интерес – да средства наставе да пристижу.
ФОТО: Raketir/ShutterstockГабријеле Маркоти у анализи за ESPN ту политичку логику описује врло једноставно: Инфантино је успео да створи систем у којем његови гласачи имају директну корист од његовог останка на челу ФИФА. За десет година његовог мандата средства намењена националним савезима вишеструко су увећана, а нови формат Светског првенства донео је организацији рекордне приходе. Зато се међу онима који одлучују о његовој судбини намеће питање: зашто мењати човека који обезбеђује такав прилив новца?
Слика се, међутим, променила када је у јавност процурила информација да Инфантино планира да издвоји комерцијални део ФИФА у посебну компанију и прода 20 одсто удела приватним инвеститорима. Та идеја изазвала је жестоке реакције у Азији, Северној и Централној Америци, али и у Европи, док су уследиле и оставке појединих људи из самог врха ФИФА, међу којима су били оперативни директор Кевин Ламур и виши саветник Карлос Кордеиро. (Обојица су, додуше, вероватно ионако били на излазним вратима, али су ову прилику искористили да јавно изразе незадовољство пре него што су напустили организацију.)
УЕФА је отишла корак даље и запретила повлачењем својих 55 чланица из такмичења под окриљем ФИФА. Такав потез практично би обесмислио комерцијалну вредност већине ФИФА пројеката, па Инфантину није преостало ништа друго него да у петак увече одустане од те идеје.
Саопштење УЕФА можда је најбоље објаснило суштину проблема. Европска кућа фудбала упозорила је да би улазак приватних инвеститора у власничку структуру ФИФА трајно променио фудбал.
– Комерцијални повраћај постао би стална обавеза, а очекивања инвеститора свакодневни притисак – наводи се у саопштењу УЕФА-е.
ФОТО: TANJUG/AP Photo/Tony GutierrezПитања која остају без одговора: зашто је Инфантино журио са договором
Маркоти, међутим, указује да проблем није само у питању новца, већ и у томе што би се логика профита увела у саму структуру управљања фудбалом. Инвеститори природно очекују повраћај уложеног капитала, док спортске организације попут ФИФА имају ширу одговорност од остваривања зараде. Та два интереса нису увек у складу, због чега одређене области не могу бити вођене искључиво тржишном логиком. Како пластично објашњава Маркоти, не продаје се, рецимо, власнички удео у војсци: инвеститори траже профит, док државне институције служе јавном интересу.
Чак и ако се занемаре такви аргументи – што је можда разумљиво у случају малих савеза из сиромашних земаља који у потпуности зависе од новца ФИФА – или ако је једини циљ максимално комерцијализовати организацију, Инфантинов предлог имао је још један велики проблем – једноставно, није имао економску логику.
Како објашњава амерички фудбалски аналитичар, постоје, иначе, само два основна разлога због којих би нека компанија продала део свог власништва. Први је потреба за свежим капиталом – када јој је новац неопходан да би расла и ширила пословање. Али то није случај са ФИФА. Пре финансијске експлозије коју је донело Светско првенство 2026, организација је располагала са око 2,7 милијарди долара готовинских резерви. Чак и без коришћења тог новца, уз озбиљан пословни план и одличан кредитни рејтинг, ФИФА би без проблема могла да обезбеди средства за даљи развој – без уступања дела власништва приватним инвеститорима.
Други разлог за продају удела јесте довођење стратешких партнера – људи или компанија које доносе знање, искуство и контакте неопходне за раст пословања. Али и ту се поставља питање: шта би ФИФА добила? Чак и ако занемаримо чињеницу да би, са новцем којим располаже, могла да ангажује најбоље стручњаке на свету, ова организација је управо приредила финансијски најуспешније Светско првенство у историји. Да ли јој су јој заиста потребни инвеститори попут Џоша Кушнера и фонда Thrive Capital како би пронашла нове пословне партнере? Зар то не може сама?
Проблематични су и неки други детаљи читавог предлога. Посебно рок до 19. септембра, до када су чланице ФИФА морале да одобре посао. Зашто таква журба? Да ли би инвеститори већ сутрадан закључили да је понуда лоша? Ако је реч о добром пословном договору, он би требало да буде у интересу обе стране. А ако неко инсистира да се посао заврши под притиском кратког рока, онда се поставља питање да ли је заиста толико заинтересован – или можда сам договор није толико добар колико се представља.
Други велики проблем је начин на који је цео посао замишљен. Ако је ФИФА већ желела да прода део власништва, зашто није расписан прави тендер? Запитао се Маркоти. Према доступним информацијама, договор са фондом Thrive Capital проценио је вредност ФИФА на око 20 милијарди долара. Лепо звуче такве округле бројке, али остаје питање да ли би неко други понудио више.
Када би потенцијални инвеститори добили прилику да представе своје планове и дају понуде, ФИФА би можда могла да изабере најповољнији договор. Управо зато су послови без јавног надметања готово увек спорни – јер остављају превише простора за сумњу да је неко могао да добије бољу понуду.
Чак би и најзаинтересованији, најпрагматичнији, па и најочајнији национални савези који само гледају новац, морали да разумеју ту логику. Чак и ако неко сматра да је боље одмах узети 20 милиона долара и поделити будуће приходе са инвеститорима него постепено развијати вредност ФИФА, једно би требало да буде јасно: ако већ продајете део организације, онда то радите ономе ко понуди највише, а не партнеру са којим је договор склопљен иза затворених врата.
ФОТО: ProfimediaОд храброг ризика до лоше политичке процене
Оно што, према Маркотију, највише доводи у питање Инфантинов потез, јесте управо недостатак логике. Чак и када би се прихватило да је продаја дела ФИФА приватним инвеститорима добра идеја, па чак и да је једини циљ организације максимално повећање профита, овакав договор и даље делује као лош пословни потез.
Али ту се прича не завршава. Ако већ уводите промену за коју знате да ће изазвати снажан отпор и за коју вам је потребна сва политичка вештина да је прогурате, зашто то радити баш сада – само неколико месеци уочи избора, док процес номинација још траје?
Много логичнији потез био би, закључује Маркоти, да Инфантино сачека. Да дозволи да одјекне успех Светског првенства 2026, да капитализује на финансијском резултату турнира, добије нови мандат убедљивом победом, а тек онда покрене овако велики пројекат, са јасним легитимитетом који би добио од гласача.
Инфантино је и раније ризиковао са спорним идејама. Од покушаја сарадње са SoftBank-ом до предлога о Светском првенству које би се играло сваке две године, доживљавао је поразе, прихватао их и настављао даље. Разлика је у томе што су ти пројекти, упркос бројним критикама, могли да донесу суштинске промене и потенцијално велики добитак. У њима је постојала одређена логика ризика – идеја да би велика награда могла да оправда велики улог.
Овај пут, међутим, Маркоти сматра да то није био случај. Према његовој оцени, предлог о продаји дела ФИФА био је неспретан и нереалан и са пословне и са политичке стране.
После две деценије праћења Инфантина – од периода када је био шеф правне службе УЕФА до данашње позиције првог човека светског фудбала – Маркоти је веровао да је реч о изузетно способном и прорачунатом политичком играчу.
Сада, све указује да то није више случај са Ђанијем Инфантином.
