,

Реч уреднице, Сања Пурић: Лакше у пленуму, него у парламенту

Сања Пурић, директорка и главна и одговорна уредница Српског недељника КомпасФОТО: Видоје Манојловић

„Пленум, а не парламент“, транспарент је који је готово две године, током студентских блокада, стајао изнад улаза у Правни факултет у Београду.

Често сам говорила о иронији да управо на месту на којем би требало да се образују они који ће у овој држави чувати право, правду и уставни поредак, на којем се студенти уче владавини права, Уставу, државном уређењу, па и историји демократије, стоји порука која одбацује парламент.

Коначно су дошли на власт. Великом већином гласова.

Али за две године, изгледа, нису стигли да науче скупштинску процедуру. Иако су, како смо непрестано слушали, најпаметнији и најобразованији.

Можда је ипак лакше, много лакше, бити пленум и пленумаш него парламент и народни посланик.

Неки новоизабрани посланици, изгледа, верују да ће им бојанка помоћи да остану будни, а неки спас траже у скупштинском ресторану.

А Александар Вучић, који се тренутно налази у политички најнезгоднијем тренутку од 2012. године, мора да одваја време да нову парламентарну већину учи скупштинској процедури.

Иронија је потпуна.

Али да све ово оставим по страни, као да је шала.

Није.

Студентска листа освојила је велики проценат гласова и парламентарну већину. Дошао је тренутак када, ма колико добронамерни, стрпљиви и још увек благонаклони њени бирачи били, а јесу, после две године борбе очекују резултат. Утолико пре што се листа током читаве кампање крила иза синтагме „боримо се за будућност наше деце“.

А резултат нису бојанке, дремање, велике најаве и потпуна неприпремљеност за скупштински живот.

У земљи у којој готово сваки Србин мисли да би очас посла могао да буде бољи селектор од селектора и бољи председник од председника, капацитет новоизабраних народних посланика да издрже дуготрајно седење у скупштинској сали није се баш показао као нарочито велики. Било је и дремања и бежања у скупштински ресторан.

Важну улогу у нашој политичкој стварности имају друштвене мреже. А тамо су људи који први пут у животу гледају парламент, понеко претпоставља шта је тачно посао народног посланика, а понеко тек сада сазнаје чему он служи.

Знају шта је пауза и купили су кокице.

Носилац Студентске листе Илија Срдановић изјавио је да није задовољан ефикасношћу рада парламента и да грађани очекују брзо доношење одлука.

Мој предлог је да победничком, образованом посланичком клубу нека од фондација које бесплатно деле уџбенике што пре пошаље кратку историју парламентаризма. Уз њу би добро дошао и мали парламентарни речник, са дефиницијама основних појмова.

Предлажем и сажетак, може и ChatGPT да помогне, рецимо, последње две године рада британског парламента.

Јер звучи отмено.

А у њему се посланици, фигуративно речено, гађају и парадајзом, користе све дозвољене облике опструкције противничких група и најразличитије дозвољене форе и фазоне како би придобили своје бираче и усвојили своје законе.

Парламент, наиме, није пленум. У њему постоје већина и мањина, власт и опозиција, Пословник, процедуре, расправе, амандмани и право политичких противника да користе сва средства која им закон дозвољава.

И све то, замислите, није ометање демократије него њен саставни део.

Ако је случај са бојанком нов, ето и пленумашког доприноса развоју светског парламентаризма.

Драги грађани, срећно нам било, сада када је дошло време да се ради, а не бициклира, пева, трчи и блокира.

Србија није играчка, а некоме је, очигледно, експеримент.