Истраживање Компаса: Диплома без осећања, младост без кочница

Објављено: 07.11.2026. 15:00

Двогодишњи политички протести и промене власти у Србији оставили су дубоке поделе у друштву, а наше истраживање јавног мњења, спроведено од 28.10. до 1.11. на узорку од 100 испитаника, сведочи о томе

У наредним бројевима ћемо се бавити питањима како грађани виде приоритете и шта очекују од нове власти; како сагледавају одговорност бивших власти и њихово кажњавање; како виде политичку будућност и регионалне односе, а у овом броју фокус је на питањима која се тичу недавних догађаја као што је упад збора у Информер и покретање акције „Пронађи свог ћација“ које сведоче о односу грађана према заоштравању друштвених односа које се огледа у „револуционарном терору“.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Док нова власт још увек покушава да се конституише, а стара влада у техничком мандату без легитимитета да било шта предузме, на улицама и у медијском простору дошло је до радикализације односа.

Два догађаја која су обележила прву постизборну недељу – насилни упад у просторије телевизије Информер и, на друштвеним мрежама, покренута акција „Пронађи свог ћација“, представљају лакмус папир за мерење прага толеранције друштва на насиље и реваншизам.

Резултати нашег истраживања доводе у питање уобичајене предрасуде да су радикализам, улична правда и оправдавање насиља одлика необразованих и маргинализованих друштвених слојева. Напротив, ово истраживање показује да носиоци идеолошког реваншизма све више постају они за које се верује да представљају брану екстремизму – високообразована елита и млади. Другим речима, средња класа, или барем, неки њени делови који у стабилним временима стабилизују друштво, у смутним временима могу постати веома радикални, као што сведочи пример Немачке између два светска рата.

Информер као израз набујалог беса

Директан пренос упада у Информер и напад на уреднике ове телевизије деловали су шокантно на већи део јавности. Чак 60% испитаника недвосмислено осуђује овај догађај, о чему сведочи одговор: „Не, никако не оправдавам овај чин“. Међутим, проблем представља преосталих 40 процената, који чине сиву зону толеранције према насиљу. Скоро трећина грађана (32%) изабрала је одговор: „Не оправдавам (упад), али су заслужили“, чиме се отвара простор за опасну рационализацију уличне правде.

Утеху не представља податак да „само“ 3 од 100 испитаника отворено и потпуно подржава овај чин до сада незабележеног насиља. Штавише, колико је то велик број најбоље знају велике политичке странке које нису досегле тај цензус.

Када ове податке укрстимо са образовном структуром, долазимо до теоријски неочекиваног парадокса. Грађани са завршеном основном и средњом школом у високом проценту (око 64%) показују базични пацифизам и оштро одбацују упад у Информер.

Са друге стране, код високообразованих грађана, оних са вишом школом и факултетом проценат апсолутне осуде насиља пада на 51,6%, док проценат оних који сматрају да су новинари и уредници „заслужили“ напад скаче на 41,9 одсто, што је и значајно више у односу на друге образовне групе. Диплома факултета у Србији, дакле, не гарантује приврженост демократским процедурама, људским правима и осуди насиља. Напротив, она више служи као параван иза којег се крије потмуло оправдавање политички мотивисаног насиља.

Генерацијски јаз по овом питању додатно продубљује забринутост. Док старији од 61 године махом осуђују упад у Информер (71,4%), млади до 30 година показују потпуну поларизованост по том питању. У тој групи осуда насиља и релативизација насиља имају потпуно једнак удео – по 44,4 одсто. Млади који су одрасли у токсичном медијском амбијенту очигледно више не праве разлику између вербалних сукоба и физичких напада.

„Пронађи свог ћација“ – пасивна подршка из фотеље

Још директнији увид у спремност грађана на улични реваншизам пружа однос према акцији „Пронађи свог ћација“. Скоро половина испитаника (49%) ову акцију перципира као „страшну“ и одбија учешће у њој. Међутим, чак 21 одсто грађана пружа пасивну подршку јер они сами не би учествовали у њој, али немају ништа против да то неко ради у њихово име. Директну спремност да се одазову овој врсти потере изјављује 6 одсто испитаника, док је четвртина узорка (24%) потпуно неинформисана или нема став о тој ствари.

Овде се више-мање понавља образац који је приказан у претходном питању. Трећина високообразованог, као и трећина становништва узраста до 30 година склона је да оправдава ову акцију мада кажу да у њој не би учествовали. Па ипак, друштво у коме 35% факултетски образованих људи оправдава прогон људи по идеолошкој основи извесно нема светлу будућност.

Специфичност ове акције јесте у томе да се кампања за њу води путем друштвених мрежа што резултира тиме да значајан део, посебно, ниже образоване популације није ни чуо за њу.

Предочени подаци сведоче и о познатом синдрому „салонских револуционара“ у интелектуалној елити. Они сами не би прљали руке, али немају ништа против да из својих фотеља, кабинета и салона аплаудирају уличном насиљу и понижавању људи.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Старосна структура на овом питању открива и дигитални јаз у информисању. Млади до 30 година, као примарни корисници друштвених мрежа где се овакве акције и покрећу, имају најнижу стопу неинформисаности (11,1%), али зато бележе највишу стопу пасивне подршке (33,3%) прогону људи. Насупрот њима, трећина најстаријих суграђана (32,1%) живи у дигиталном мраку када су у питању овакве акције, али већина оних који су за њу чули је одбацује као неприхватљиву.

Шта нам ови подаци говоре о стању свести у постизборној Србији? Друштво се налази у опасном вакууму. Већинска Србија, оличена у старијим генерацијама и грађанима са средњим образовањем, грчевито се држи базичних постулата цивилизованог друштва – осуде насиља и захтева да се правда спроводи искључиво кроз институције и законе.

Међутим, мотори друштвених промена – млади и високообразовани – показују опасне знаке моралног и демократског релативизма. Када образована елита у проценту већем од 40 одсто почне да користи аргументацију да је било које медијско или улично насиље „заслужено“, то је јасан сигнал да је поверење у правну државу и институције потпуно уништено.

Уместо стрпљивог грађења институција, интелигенција и интернет генерација радије бирају пречице оличене у револуционарном праву, уличним хајкама и концепту „заслужене казне“. Србија је у сивој зони у којој се насиље више не одбацује принципијелно, већ у зависности од тога ко је мета, а ко извршилац – што је проверен рецепт за дугорочну друштвену нестабилност.

Позивање на контекст и освета за „вређања“ могу донекле да допринесу разумевању, али не и оправдавању оваквих и сличних акција. Релативизација је заправо опаснија него директно оправдавање насиља јер је распрострањенија и отвара простор и готово позива мањину да чини насиље у њихово име. У демократским друштвима за која се наводно залажу, процена да ли је неко нешто заслужио препушта се судовима. Свака релативизација у том погледу удаљава нас од демократског уређења.