Кина је паметно одиграла са нафтом

Кина је досадашњи ток велике нафтне кризе прошла боље него што би се могло очекивати од земље која толико зависи од увоза енергената. Пекинг је успео да нагло смањи куповину сирове нафте, заштити домаће снабдевање и избегне озбиљнији удар на привреду. Криза је тако показала резултате стратегије коју је Кина годинама градила како би повећала сопствену енергетску сигурност и смањила зависност од потреса на светском тржишту.

У основи те стратегије налазе се огромне залихе нафте које је Пекинг годинама стварао како би смањио рањивост своје економије на поремећаје у снабдевању и кризе на кључним поморским правцима. Поремећај у Ормуском мореузу постао је један од најозбиљнијих тестова таквог приступа.

Управо током актуелне кризе показало се колики простор за прилагођавање Пекингу пружају резерве које је годинама стварао. Захваљујући њима, Кина је могла да смањи увоз нафте и прилагоди рад рафинерија и домаћу потрошњу, без озбиљнијег удара на привреду.

Између априла и јуна Кина је преполовила увоз сирове нафте, на око шест милиона барела дневно, а да такав пад није довео до рецесије у земљи. Уместо да по сваку цену купује нафту на нестабилном светском тржишту, Пекинг је могао да се ослони на претходно обезбеђене залихе и истовремено прилагођава рад рафинерија и потрошњу горива.

Управо у томе лежи суштина кинеске енергетске стратегије. Велике резерве нису створене само као залиха за случај потпуног прекида снабдевања. Оне држави дају време и простор да у кризним тренуцима бира када ће куповати нафту, колико ће је увозити и колико ће горива задржати на домаћем тржишту.

Године стварања резерви дале су Пекингу простор за маневар

Кина је пре актуелне кризе годинама увећавала залихе сирове нафте. Због тога је на почетку поремећаја могла да реагује другачије од земље која готово у потпуности зависи од непрекидног прилива нафте са светског тржишта.

Пекинг је најпре предност дао домаћој енергетској безбедности. Нафтним компанијама наложено је да обуставе извоз бензина, дизела и авио-горива, уз изузетак испорука Хонгконгу и Макау.

Како су се складишта деривата пунила, велике државне рафинерије почеле су да прерађују мање сирове нафте, што је додатно смањило потребу за увозом. Истовремено је висока цена горива утицала на део потрошача да више користе јавни превоз и такси возила, међу којима је у Кини велики број електричних аутомобила.

Таква комбинација омогућила је земљи да значајно смањи куповину сирове нафте у тренутку када је снабдевање било неизвесно.

Када су се прилике током лета донекле стабилизовале, власти су поново дозволиле већи извоз нафтних деривата, али уз важан услов – залихе горива великих компанија морале су да остану изнад нивоа забележеног у фебруару месецу, пре почетка кризе.

То показује да Пекинг резерве не посматра само као последњу линију одбране. Оне су постале инструмент управљања тржиштем у условима кризе.

ФОТО: Shutterstock/Es sarawuth

Кина може брзо да промени правац

Још једна предност кинеског система показала се у способности државе да у кратком року мења приоритете.

Када је процењено да су домаће залихе довољне, кинеске компаније су током лета поново добиле могућност да повећају извоз. Извоз дизела у септембру достигао је највиши ниво у последње четири године.

Истовремено су рафинерије поново почеле агресивније да купују сирову нафту. Кинеске компаније, које нафту обично набављају око четири месеца унапред, у септембру су наручивале испоруке које је требало да стигну за свега четири недеље.

Поједине компаније ишле су и корак даље. Продавале су део нафте чија је испорука била предвиђена за децембар како би обезбедиле сировину коју могу одмах да прераде.

Систем који је у првом делу кризе омогућио нагло смањење увоза тако је у кратком року могао да се преоријентише на поновно повећање куповине.

Огромна резерва сирове нафте остаје главни ослонац

Ипак, најважнији део кинеске енергетске сигурности налази се у складиштима сирове нафте.

Према проценама које наводи The Economist, кинеске резерве сирове нафте тренутно износе око 1,1 милијарду барела. То одговара количини која би могла да покрије приближно 100 дана увоза по стопи која је важила пре почетка кризе.

Још значајније је што Пекинг током кризе није морао у великој мери да посегне за огромним резервама сирове нафте. Иако су оне од маја постепено коришћене како би се надокнадио део смањеног увоза, просечно повлачење било је мање од милион барела дневно.

То показује да кинеска стратегија није заснована на једноставном трошењу резерви чим се појави проблем са снабдевањем. Пекинг настоји да што дуже сачува стратешки простор за случај да криза потраје или се додатно погорша.

Управо због неизвесности око трајања сукоба и снабдевања преко Персијског залива, кинеске власти не желе да пребрзо потроше ту заштитну резерву.

ФОТО: Faraways/Shutterstock

Енергетска безбедност грађена је пре кризе

Управо актуелна криза показује зашто је Кина годинама издвајала огромне ресурсе за стварање залиха нафте.

Њихова вредност није само у броју дана током којих би земља теоретски могла да функционише без нових испорука. Много је важније што резерве Пекингу омогућавају да не мора да реагује на сваки поремећај на светском тржишту истог тренутка.

Кина је у првим месецима кризе могла да преполови увоз, касније поново повећа куповину, привремено отвори простор за већи извоз деривата, а затим га поново ограничи када је проценила да домаће снабдевање мора да добије предност.

После свега тога, њена резерва сирове нафте и даље се процењује на око 1,1 милијарду барела.

То не чини Кину имуном на дуготрајну нафтну кризу. Али показује нешто важније: енергетска сигурност не гради се када танкери престану да стижу. Она се гради годинама пре него што криза почне.