Критични минерали више нису само индустријске сировине, већ стратешки ресурс од којег све више зависе технолошки развој, енергетска транзиција и безбедност највећих светских економија. Њихова доступност и контрола над ланцима снабдевања зато су постали важан део глобалног економског и геополитичког надметања.
Управо због тога државе снабдевање критичним минералима све мање препуштају искључиво тржишту. Обезбеђивање стабилног приступа овим сировинама постаје део економске и безбедносне политике великих сила.
Та промена посебно је видљива на Западу. Земље Г7 су у јуну прошле године договориле јачање заједничког система снабдевања критичним минералима, укључујући координацију залиха, инвестиција и реаговања у случају поремећаја. Постављен је и циљ да зависност од једног добављача изван Г7 и партнерских земаља код ретких земаља и трајних магнета до 2030. буде спуштена испод 60 одсто, наводи у својој анализи Ројтерс.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
То више није само политика диверзификације. Постепено се ствара инфраструктура која би западним економијама требало да омогући да функционишу и у случају озбиљног поремећаја снабдевања из Кине.
Боб Савић, стручњак за међународну трговину и геополитику и сарадник GIS Reports, указује да изградња таквог система има своју цену. Производња ван постојећих центара прераде често је скупља, због чега западне земље све више разматрају начине да обезбеде алтернативне ланце снабдевања, чак и када они нису економски најисплативији. Економска ефикасност тако постепено уступа део простора сигурности снабдевања.
Сигурност снабдевања тако постепено мења и логику по којој је деценијама функционисало глобално тржиште сировина. Цена и економска исплативост више нису једини критеријуми, јер порекло минерала, поузданост добављача и геополитички ризици добијају све већу тежину. Последица би могла да буде стварање паралелних ланаца снабдевања, све чвршће везаних за различите политичке и безбедносне блокове.
ФОТО: Vera Larina/ShutterstockКина је предност градила деценијама
Кина није само велики произвођач критичних минерала, она је један од кључних индустријских „чепова“ кроз које ти минерали морају да прођу да би постали употребљиви производи.
Кинеска предност почиње од рудника, али се ту не завршава. Пекинг је постепено изградио читав ланац – од експлоатације и увоза руде, преко њеног прерађивања и раздвајања, до производње компоненти које се уграђују у батерије, електромоторе, електронику и системе високе технологије. Управо та вертикална интеграција Кини даје могућност да утиче не само на цену минерала већ и на то ко ће, када и под којим условима моћи да га користи.
ФОТО: ebenart/ShuttesrtockКина контролише око 70 одсто светског ископавања ретких земних метала, али приближно 90 одсто капацитета за њихово раздвајање и прераду. Због тога чак и руда ископана ван кинеске територије неретко пролази кроз кинески индустријски систем пре него што постане материјал који може да се користи у високотехнолошкој производњи.
– Та позиција Пекингу даје моћ која далеко превазилази власништво над самим налазиштима. Кинеска ограничења извоза појединих критичних материјала већ су показала колико брзо одлука донета у Пекингу може да се пренесе на фабрике хиљадама километара далеко – оценио је Боб Савић.
Добар пример колико је сигурност снабдевања постала важна јесте бакар, једна од стратешких сировина неопходних за електрификацију и развој енергетске инфраструктуре. Кина је приликом одобравања спајања рударских компанија Anglo American и Teck Resources тражила гаранције да ће кинеске топионице и после трансакције добијати одређене количине концентрата бакра. Пекинг располаже огромним капацитетима за његову прераду, али за њихов рад у великој мери зависи од сировине која стиже из иностранства. Зато је за Кину сигуран доток бакра подједнако важан као и контрола капацитета за његову прераду.
Истовремено, Европска унија покушава да спречи супротан сценарио. Брисел испитује продају бразилских постројења за никл компаније Anglo American кинеској MMG због могућности да би после преузимања већи део производње могао да буде усмерен ка Кини, а тиме смањена доступност никла европским купцима.
Два случаја показују како се надметање постепено помера са питања ко поседује руднике и постројења на питање ко ће имати сигуран приступ њиховој производњи. Кина настоји да обезбеди довољно сировина за своју огромну прерађивачку индустрију, док Европа покушава да задржи део производње у сопственом ланцу снабдевања.
ФОТО: ebenart/ShutterstockБитка за минерале сели се на море
У својој анализи Боб Савић истиче како се фокус проблема у вези са критичним минералима помера са рудника и постројења за прераду на поморске путеве који их повезују са светском индустријом.
Савић указује на необичан географски парадокс. Налазишта критичних минерала могу да буду распоређена широм планете, али терет на путу до великих индустријских центара често мора да прође кроз мали број уских, прометних и све снажније милитаризованих поморских коридора.
Другим речима, држава може да обезбеди рудник, компанија може да потпише дугорочни уговор о снабдевању, а индустрија може да изгради постројење за прераду. Све то, међутим, губи део вредности ако брод који превози сировину не може безбедно и по прихватљивој цени да стигне до одредишта.
– Стратешки императив више није само ископати минерал, већ савладати геополитику његовог довођења на тржиште – наглаваша Савић.
ФОТО: La Terase/ShutterstockМалакски мореуз један је од најбољих примера такве рањивости. Огромне количине сировина из југоисточне Азије пролазе тим правцем према кинеским и другим источноазијским индустријским центрима. Индонежански никл може да буде ископан без проблема, али његова вредност за купца зависи и од тога да ли ће брод стићи до постројења за прераду.
У мирнодопским условима то је пре свега питање трошкова транспорта. Са растом геополитичких тензија у једначину улазе осигурање од ратног ризика, војно присуство, могућност преусмеравања бродова и потреба за стварањем већих залиха.
Савић зато говори о новој „безбедносној премији“ која се постепено уграђује у цену минерала. Најјефтинији добављач више није нужно и најповољнији ако његов терет мора да пролази кроз коридор који би у случају кризе могао да постане непроходан или прескуп.
Други пример је проблем Јужног кинеског мора где проблем постаје још сложенији. Кина доминира прерадом ретких земних метала, али и сировине које стижу из потенцијалних добављача попут Вијетнама и Филипина, као и готови производи који напуштају јужне кинеске луке, пролазе кроз воде које су истовремено једно од главних жаришта геополитичког спора у Азији.
Савић зато у пословну рачуницу уводи нешто што донедавно готово да није постојало као засебна ставка – политичку припадност транспортног правца.
– За мултинационалну рударску компанију прихватање кинеске поморске пратње кроз Јужно кинеско море може да обезбеди терет, али истовремено компанију подређује политичкој агенди Пекинга – наводи Савић.
У том случају више није свеједно под чијом заставом брод плови, ко га осигурава, чијим водама пролази и која морнарица има способност да тај пут одржи отвореним.
То мења саму природу глобалног тржишта.
Ако кинеске компаније, прерађивачи и купци користе један систем финансирања, осигурања и транспортне заштите, док САД, Европа и њихови партнери постепено стварају други, подела више не постоји само на нивоу рудника и фабрика. Она се шири на луке, бродове, осигуравајуће куће и поморске коридоре.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Арктик отвара нове руте, али и нове зависности
Арктик на први поглед нуди излаз из тог проблема. Отапање леда постепено отвара северне руте које могу да скрате пут између појединих региона богатих овим сировинама и азијских тржишта. Али тиме геополитика не нестаје, она се само премешта.
Северни морски пут пролази дуж руске обале и Москва га третира као национални транспортни коридор. Страни бродови зависе од правила која поставља Русија, а у сложеним условима пловидбе и од руских ледоломаца. Алтернативна рута тако може да смањи зависност од Суеца или Малаке, али истовремено ствара нову зависност од Москве.
Боб Савић предвиђа да се због тога светско тржиште критичних минерала можда неће поделити једном политичком одлуком нити ће трговина између два блока једноставно престати. Много је вероватније постепено цепање у којем ће исти минерал имати различите путеве, трошкове, осигурање и политички ризик у зависности од тога ком ланцу снабдевања припада.
ФОТО: Arctic New Route/ShutterstockГеополитичка вредност једног минерала зато све више зависи од тога колико је поуздан његов ланац снабдевања, наводи се у анализи.
Зато ће у наредним годинама карта критичних минерала можда морати да се чита другачије. Није довољно питати где се налази руда. Треба питати ко је прерађује, ко контролише транспорт, ко штити поморске путеве и, што је најважније, ко може да обезбеди да читав систем функционише у тренутку кризе.
Управо ту се помера тежиште новог геополитичког надметања: од контроле ресурса ка контроли поузданости њиховог кретања. А у свету у којем су критични минерали постали основа енергетске, технолошке и војне моћи, можда ће највећу предност имати не онај ко поседује највише ресурса, већ онај ко може да осигура њихов непрекидан пут кроз све тачке глобалног система.
